Mladiću doživotni zatvor
22. novembar 2017.
Haški tribunal osudio je Ratka Mladića po deset tačaka optužnice i izrekao mu doživotnu kaznu zatvora. Ratko Mladić nije kriv po tački jedan – genocid u Foči, Ključu, Kotor-Varoši, Prijedoru, Sanskom Mostu i Vlasenici – ali jeste kriv po preostalih deset tačaka optužnice, kao učesnik raznih udruženih zločinačkih poduhvata među kojima je onaj u Srebrenici sprovođen i genocidom. Kriv je za ubistva, zločine protiv čovečnosti, deportacije, kršenja običaja ratovanja, nehumano delo prisilnog premeštanja…
Bilo je dileme hoće li Mladić zbog zdravstvenog stanja uopšte prisustvovati izricanju presude, ali on se nalazio u sudnici gde je, posle 45 minuta, tražio pauzu za toalet. Pauza je, međutim, potrajala znatno duže. Po povratku u sudnicu, rečeno je da je Mladiću utvrđen povišen krvni pritisak, nakon čega je odbrana zatražila da se prekine čitanje ili da se odmah pređe na izricanje presude. Sudija Alfons Ori rekao je da će se nastaviti sa čitanjem sažetka presude i zamolio Mladića da sedne. „Sve je laž“, vikao je Mladić uz psovke, nakon čega je Ori naredio da se optuženi udalji iz sudnice.
Iz sažetka koji je pročitao sudija Alfons Ori:
Maja 1992. u Kotor Varoši nametnuto je ograničenje kretanja koje je sprovodila Vojska Republike Srpske (VRS). U junu i julu te godine su u toj opštini počinjena ubistva kao i prisilne deportacije, okrutno postupanje na političkoj, verskoj i etničkoj osnovi, zaključilo je sudsko veće. Isto je zaključeno i za opštine Banjaluka, Bijeljina, Foča, Ključ, Pale, Prijedor, Rogatica, Sanski Most, Sokolac, Vlasenica.
Ori je navodio podatke o brutalnim silovanjima žena i devojčica u opštini Foča. Podsetio je na iskaz jedne svedokinje koja je rekla da joj je Mladić lično prilazio tih dana.
Prva tačka optužnice govorila je o genocidu u šest opština. Veće je utvrdilo da je veliki broj bosanskih muslimana bio podvrgnut ubijanju i teškim telesnim ili duševnim povredama. Veće je većinom – uz suprotno mišljenje sudije Orija – zaključilo da su izvršioci nameravali da unište bosanske muslimane.
Što se tiče opsade Sarajeva, VRS – posebno Sarajevsko-romanijski korpus – namerno je granatama i snajperskim hicima gađao stanovništvo Sarajeva na lokacijama koje su imale malo ili nimalo vojnog značaja. Ubijene su stotine, a povređene hiljade ljudi, pročitao je Ori. Izdvojio je granatiranje sarajevske pijace Markale gde su „skoro sve žrtve bili civili“. Tokom 1994. i 1995. napadi su vršeni modifikovanim bombama, nepreciznim oružjem s razornim učinkom. Veće je zaključilo da korišćenje takvog oružja predstavlja neselektivni napad na civile.
Veće je konstatovalo da je namera izvršilaca bilo gađanje civila. „Ljudi u Sarajevu pretrpeli su teške nevolje, nestašice osnovnih potrepština kao što su voda, hrana, gas i struja. Bili su primorani da žive u stanju neprestane opasnosti. Svaki put kada bi oni ili njihovi najbliži izašli iz kuće, pitali bi se da li će biti meta snajperske vatre“, rekao je Ori. Veće je zaključilo da je terorisanje stanovništva bilo primarni cilj Sarajevsko-romanijskog korpusa, te da je to kršenje običaja ratovanja i zločin protiv čovečnosti.
„Srpske snage su stvorile zastrašujuću atmosferu tako što su granatirali blizinu baze i odvodili ljude od kojih se neki nikada nisu vratili.“ Jedanaestog jula 1995. su održana tri sastanka u hotelu u Bratuncu na kojima se razgovaralo o navodnoj „evakuaciji civilnog stanovništva“ iz Potočara nakon čega je potpisan dokument kojim se najavljuje „evakuacija“ civila u opštinu Kladanj. Prevoz je organizovan ka teritoriji pod kontrolom Armije Bosne i Hercegovine. „Vojnici, bosanski Srbi, sistematski su odvajali bosanske muslimane koji su pokušali da se ukrcaju u konvoj“, rekao je Ori, s tim da su odvajani i dečaci. Rečeno je da će oni doći kasnije: „Oni nikada nisu došli.“
Zatočenici su odvoženi na „razna mesta pogubljenja“ u opštinama Srebrenica, Bratunac i Zvornik. Mnogi od muškaraca i dečaka su, tokom čekanja, ponižavani i prebijani. Pripadnici VRS sistematski su poubijali „nekoliko hiljada“ dečaka i muškaraca, većinu u periodu od 12. do 17. jula 1995. Posebno je ukazano na pogubljenje približno 1.000 muškaraca i dečaka u Kravici, kao i još neki primeri. Nakon toga su pripadnici VRS „pokušali da prikriju svoje zločine“ ekshumacijom posmrtnih ostataka i prebacivanjem na udaljenija mesta.
Veće je utvrdilo da je u pitanju krivično delo progona, dok su za neka od tih ubistava utvrđena krivična dela istrebljivanja te nehumanog dela prisilnog premeštanja. Veće je takođe utvrdilo da su izvršioci počinili i genocid koji se definiše u drugoj tački optužnice. „Fizički izvršioci nameravali su da unište bosanske muslimane u Srebrenici koji su činili značajan deo zaštićene grupe“, pročitao je Ori.
Ori je zatim prešao na Mladićevu krivicu: Veće je konstatovalo da je optuženi od 12. maja 1992. bio komandant Vojske Republike Srpske, pa najmanje do 8. novembra 1996. Veće je zaključilo da je od 1991. do 1995. postojao udruženi zločinački poduhvat kako bi se bosanski muslimani i Hrvati uklonili iz BiH. Dokazi ne idu u prilog zaključku da je krivično delo genocida bilo deo cilja udruženog zločinačkog poduhvata. Deo udruženog poduhvata bili su Radovan Karadžić, Momčilo Krajišnik, Biljana Plavšić, Nikola Koljević, Bogdan Subotić, Momčilo Mandić i Mićo Stanišić, ali i pripadnici VRS, MUP-a i Teritorijalne odbrane, kao i paravojne grupe.
Optuženi Mladić je, čitao je Ori, izdavao naređenja na osnovu kojih je rukovođeno VRS-om i „neposredno učestvovao u operacijama VRS-a“ te izdavao „operativne direktive jedinicama VRS i drugim grupama“.
Optuženi je bio u direktnom kontaktu sa Beogradom i tamošnjim Generalštabom, a razgovarao je i sa političkim rukovodstvom bosanskih Srba i „često davao predloge“ kako treba da se postave tokom mirovnih pregovora. Nadalje, on je od 10. aprila 1994. uveo stroga ograničenja dostave humanitarne pomoći civilima tako što je naredio jedinicama da blokiraju aktivnosti UNPROFOR-a i humanitarnih organizacija. Takođe je, zaključilo je Veće, uveo i kontrolisao sistem „širenja propagande“ i davao obmanjujuće izjave medijima i predstavnicima međunarodne zajednice u vezi sa počinjenim zločinima.
Bez Mladićevog učešća, zločini ne bi bili počinjeni na takav način. On je, rekao je Ori, „u značajnoj meri“ doprineo svim opisanim zločinima s ciljem da se muslimani i Hrvati trajno uklone sa teritorije BiH na koju su Srbi polagali pravo. Veće smatra da je Mladić bio privržen ideji etnički homogene BiH, da je bio svestan da će nad muslimanima i Hrvatima biti počinjeni ratni zločini te da je to i nameravao.
Udruženi zločinački poduhvat se odnosi i na opsadu Sarajeva sa krivičnim delima terorisanja, napada na civile i ubistva. Veće je konstatovalo da je optuženi učestvovao u osnivanju SRK i daje donosio odluke u vezi sa ljudstvom u tom korpusu te komandovao njegovim jedinicama i primao pomoć od Vojske SR Jugoslavije kao i učestvovao u političkim raspravama sa pripadnicima vlasti bosanskih Srba. Mladić nije učinio ništa da spreči ili kazni počinjene zločine.
Mladić je, čitao je Ori, značajno doprineo udruženom zločinačkom poduhvatu u Sarajevu te lično rukovodio granatiranjem recimo u maju 1992. i nadalje izdavao direktive. U proleće 1995. je nalagao da se Sarajevo bombarduje, a kasnije te godine da se prekine snabdevanje vodom i strujom što je stanovnike prisililo da izađu iz svojih domova i budu izloženi vatri.
Što se tiče udruženog zločinačkog poduhvata u Srebrenici, utvrđeno je slično. Svi zločini koje je pobrojao Ori bili su deo tog poduhvata bar do oktobra 1995. kada su pravljenje sekundarne grobnice. Pobrojana su imena učesnika tog udruženog poduhvata koje je predvodio Karadžić. Sve zločine, sa izuzetkom ubistva šestorice Bošnjaka kod sela Trnovo, Veće vidi kao delo pripadnika VRS. I tu je Mladićeva uloga bila slična kao u Sarajevu – imao je komandnu ulogu, izdavao naređenja u vezi sa operacijama vojske, ali i MUP-a. U julu i avgustu 1995. je davao obmanjujuće informacije o zločinima i ni na koji način nije sprečio, istražio ili kaznio odgovorne za zločine.
Veće konstatuje da je optuženi „značajno doprineo“ da cilj udruženog zločinačkog poduhvata bude ostvaren u Srebrenici izvršenjem ratnih zločina, uključujući i genocid. To je veće zaključilo i na osnovu naređenja koje je Mladić izdao o razdvajanju muškaraca i dečaka od žena i staraca. Sudija Ori je pročitao da je Mladić nadalje govorio neistine o zločinu i sprečio medije da saznaju šta se dešava. Citirane su Mladićeve izjave o potrebi da se „osveti“ muslimanima iz Srebrenice. „Oni mogu ostati ili nestati“, rekao je Mladić.
Optuženi je imao nameru da se muslimani iz Srebrenice eliminišu ubijanjem muškaraca i dečaka, odvođenjem ostalih, i to putem genocida, progona, istrebljenja, ubistva i nehumanog dela prisilnog premeštanja. „Optuženi je imao nameru da uništi bosanske muslimane iz Srebrenice“, pročitao je Ori.
Još jedan udruženi zločinački poduhvat – u vezi s uzimanjem talaca, pripadnika UN u raznim delovima BiH – takođe je potvrđen. Cilj je bilo sprečavanje NATO u daljim vazdušnim napadima na VRS. Tu je ponovo pomenuto ime Radovana Karadžića, dok su naredbe izvršavali VRS i MUP. Optuženi Mladić je „značajno doprineo“ cilju i ovog zločinačkog poduhvata tako što je naređivao da se zatoče pripadnici UNPROFOR-a, kao i njihovo kasnije puštanje na slobodu. Njegov doprinos poduhvatu bio je od „ključnog značaja“.
Zatim je Ori izrekao presudu: Ratko Mladić nije kriv po tački jedan – genocid u Foči, Ključu, Kotor-Varoši, Prijedoru, Sanskom Mostu i Vlasenici – ali jeste kriv po preostalih deset tačaka optužnice, kao učesnik raznih udruženih zločinačkih poduhvata među kojima je onaj u Srebrenici sprovođen i genocidom. Kriv je za ubistva, zločine protiv čovečnosti, deportacije, kršenja običaja ratovanja, nehumano delo prisilnog premeštanja… Osuđen je na doživotni zatvor.