1. Idi na sadržaj
  2. Pređi na glavni meni
  3. Idi na ostale ponude DW
Istorija

Moja olimpijska medalja

27. januar 2024.

Odbrojavajući mesece i dane do Olimpijade, bosanskohercegovačka, najtvrđa verzija jugoslovenskog socijalizma pokazivala je svetu svoje čokoladno lice. Mi dvadesetogodišnjaci uživali smo u tom simulakrumu slobode.

https://p.dw.com/p/4bkIf
Čuvena maskota OI u Sarajevu
Čuvena maskota OI u SarajevuFoto: DW/S. Huseinovic

Zima bi u Sarajevu znala početi već u novembru i trajala bi sve do marta. Grad bi tada bio zatrpan smetovima. Komunalci ne bi uspevali da se izbore sa belom, hladnom materijom. Ali uoči Zimskih olimpijskih igara socijalistički građani su na poziv gradskih vlasti umeli da izađu na ulice sa lopatama. Bilo ih je na sve strane, dovikivali su jedni drugima preko ulice, na gradskom narečju koje će tih godina brendirati grupa visprenih spadala okupljeni oko naziva Top lista nadrealista.

Novoprimitivni pokret je bio u začetku, olimpijska godina će doneti njegov proboj u Jugoslaviji – garažni rok i pank i tekstovi sa nasilnim likovima koji slušaju narodnjake, silaze iz svojih mahala da biju hipike i preziru Zapad.

Svima u Jugoslaviji to je bilo simpatično. Meni, dugokosom studentu, nije. Stilizovani marginalci iz novoprimitivne estetike nisu bili izmišljeni. Sarajevske ulice su ih bile pune. Neobrazovani, brutalni, obojeni mahalskim slengom, znali su bez razloga „cipelariti“ nekoga ko im se učinio drukčijim.

Budući da sam gledao te uličare na delu, nekoliko puta za dlaku izbegavši takav tretman, nisam prihvatao njihov novi status supkulturnih junaka, čak ni u ironičnom ključu.

„Pokret“ je besmislenom malograđanskom nasilniku udahnuo lokalpatriotski smisao, njegovu violentno-analfabetsku matricu učinio je fundamentom nove gradske mitologije. Šta je taj polusvet zaista spreman da uradi, pokazalo se početkom rata u Sarajevu, kada su novoprimitivni junaci počeli da vitlaju pravim oružjem. 

Srećna nova 1984.

U 1984. sam ušao bez ijedne misli o predstojećoj Olimpijadi. Moj pesnički sabrat i drug sa fakulteta Majo i ja dočekali smo uoči praznika beogradski voz. Bilo je to vreme kada su vozovi dugo pristajali na peron, da bi onda uzdahnuli, kao da im pada veliki teret sa gvozdenog srca.

Iz voza su izašle dve beogradske studentkinje. Onu vitku, crne svilenkaste kose i očiju boje rizlingovog grožđa, pronašao sam prethodnog leta u Makarskoj. Od tada sam često išao kod nje u beogradski Studenjak. Ona je za novogodišnje praznike prvi put došla u Sarajevo. Sa sobom je povela cimerku, za koju će se Majo zalepiti narednih nekoliko dana. Cimerka neće imati ništa protiv.

Naš drug Butko, s kojim smo se družili u fakultetskom pesničkom klubu Tin, pozvao nas je u nov roditeljski stan kod Aerodroma. Starci su otputovali, a nas desetak, uglavnom studenata, napuniće stan te novogodišnje noći.

Devojke su noć pre toga prespavale u hotelu Željezničar jer su nam sarajevske gazdarice iznajmljivale sobe uz strogu zabranu ženskih poseta.

Sarajevski patriotizam

Na neki način Olimpijada je Sarajlijama donela potvrdu da su važni i Jugoslaviji i svetu. Taksisti su naučili poneku reč engleskog, kako bi strancima, kojih je bilo sve više, lakše objasnili ovo ili ono. Kada ga umekša sarajevsko nepce, taj jezik zvuči urnebesno.

Sa zavišću su posmatrali vozni park Micubišija, poklon koncerna gradu. Japanska vozila su izgledala kao naučnofantastični artefakt među fićama, stojadinima i škodama pritisnutim snegom. Jedino su sarajevski šaneri koji su operisali na Zapadu, umeli da pred neki od kafića parkiraju sportska kola zapadne proizvidnje. Svi koji su hteli da pokažu sebi i čaršiji da su neko i nešto, pili su štok i pušili sarajevski marlboro.

Jedan takav lik je na Skenderiji pred komisionom – to je radnja u kojoj se u ograničenom obimu prodavala strana roba – sačekivao strance i molio ih da mu kupe nekoliko japanskih satova. On bi potom robu „valjao“ po sarajevskim ulicama uz dobru zaradu.

Lipa, tada sportski reporter, ispričao mi je da je pred komisionom na Skenderiji lik presreo Japanca i objasnio mu šta želi. A Japanac ga oštrim tonom odbio, govoreći kako bi trebalo da ga bude stid, jer nanosi štetu svojoj zemlji. Japansko osećanje za opšte dobro i čast sudarilo se sa sitnošićardžijskim mentalitetom sarajevske ulice. Pokušavajući da umiri Japanca tip se povlačio ponavljajući: „Ja budale ćojka!“

Lipa mi je takođe ispričao da je njegov mali dečak 1984. godine panično dotrčao i razrogačenih očiju pokazao prema grupici Amerikanaca na sarajevskoj ulici: „Crni čovjek! Crni čovjek!“

Dečak je prvi put video crnca. Tako je Sarajevo u sebe počelo da prima daleki i čudan svet, da se navikava na njega. A i svet se navikavao na Sarajevo – socijalistički, nesvrstani Orijent usred bosanskih brda.

Nismo bili iz te priče

Mi nismo bili iz te priče. Slušali smo rok i džez, puno čitali, išli na koncerte, jeli na studentske bonove i pili sarajevsko pivo u jeftinim bistroima. U periodu koji je prethodio Zimskim olimpijskim igrama učestali su koncerti isluženih svetskih veličina.

Oktobra 1982. bio je to jedna od najboljih živih svirki kojima sam prisustvaovao: engleska rok grupa Wishbone Ash postavila je najviše standarde na Skenderiji, teško ih je bilo nadmašiti. U januaru 1983. nova ledena dvorana Zetra postala je pozornica najbizarnijeg koncerta kojem sam prisustvovao.

Elvin Li, gitarista koji je 1969. u svojoj dvadeset i petoj godini na Vudstoku tako odsvirao I'm Going Home da je dobio nezvaničnu titulu najbržeg gitariste rokenrola, u Sarajevo je došao kao četrdesetogodišnjak. Kada je izašao na binu, na ledu u Zetri još su trenirali hokejaši, svetla se nisu ugasila.

Između publike na tribinama i brzoprstog gitariste zinula je zabranjena zona bleštavog sarajevskog leda. U jednom trenutku nezadovoljni fanovi su preskočili ogradu te potrčali prema bini. To se nije svidelo narodnoj miliciji. Nastalo je klizanje, padanje i pendrečenje uz vrhunski zvuk I'm Going Home.

U maju je bend Uriah Heep odsvirao svoje, razmaženo i preko volje, napustivši binu u Skenderiji posle nepunog sata. U junu je rekonvalescent Piter Grin na istom mestu, ali u maloj sali, solidno odsvirao to što je morao.

Odbrojavajući mesece i dane do Olimpijade, bosanskohercegovačka, najtvrđa verzija jugoslovenskog socijalizma pokazivala je svetu svoje čokoladno lice. Mi dvadesetogodišnjaci uživali smo u tom simulakrumu slobode. Grad u kojem je otvoren prvi kafić u Jugoslaviji sada ih je imao na stotine. Neki su radili celu noć.

Grad u devojačkim očima

U to i takvo Sarajevo dolazili su pre četrdeset godina sportisti iz udaljenih delova planete, praćeni masovnom najezdom novinara i turista. Kada su nam došle devojke iz Beograda, pretvorili smo se u ponosne gradske vodiče. Ulica Vase Miskina – sarajevski korzo – svetlucala je umivena i našminkana. Poslastičarnica Egipat je ukusom tufahije nagovestila orijentalnu slast grada, koja bi navalila na sva čula tek kada bi se iz austrougarskog zakoračilo u otomanski deo grada.

Baščaršija sa magazama i šarenilom – lavirint koji miriše na roštilj i tucanu kafu. Najpoznatije mesto uz Miljacku je bilo ono sa kojeg je 1914. pucao Gavrilo Princip. Naspram mosta koji je tada nosio Principovo ime, oko vodiča su se okupljale grupice turista da na jezicima sveta saslušaju kratku istoriju Mlade Bosne.

Devojke iz Beograda su brzo potpale pod uticaj čuvenog sarajevskog šarma. Tražile su i nalazile, Kemino, Čolino i Bregino Sarajevo, kulise iz filma “Sjećaš li se Dolly Bell”. Nisu ih zanimala mesta na koja smo mi izlazili – Sloga, Zvono, Korzo, Lovac, Pozorišna, Klub književnika. Morali smo u Holiday Inn. Otvoren oktobra 1983. – bio je to prvi hotel takvog tipa u Jugoslaviji.

Građevina kao da je bila napravljena od džinovskih žutih lego kocki. Sve je bilo predimenzionirano – ogroman hol, recepcija, kafe sa otmenim stolicama. Sa svojom grivom u šarenom džemperu osećao sam da ne pripadam tu. U Sarajevu bi rekli da sam se osećao kao krme u Teheranu. Važno je da su zelenkaste devojčine oči iznad šoljice kafe blistale – zavirila je u svet koji se inače gleda samo u američkim filmovima.

Zvanična ideologija egalitarizma ovde je bila potpuno suspendovana prenaglašenom ljubaznošću livrejisanog konobara, iza koje se zapravo krila dobro iznijansirana ironija. Brzo je shvatio da je studentarija iz radoznalosti tu sela na piće. Ali nas je teatralno uslužio.

Čekajući da se Butkov stan oslobodi, sutradan smo, krenuli tramvajem prema Ilidži. Izašli smo kod studentskih domova u Nedžarićima. Pešačili smo do aerodroma. U aerodromskom kafeu naručili kuvano vino.

Taj napitak sam probao prvi put u životu, on je takođe dospeo na mesta sa internacionalnim predznakom zamenivši meni dragu, banalnu, kuvanu rakiju. Kada se Butko pojavio širokog osmeha, razmišljali smo da li da popijemo i treće kuvano vino. O toj novogodišnjoj proslavi dovoljno je reći da će moja devojka posle nekoliko decenija konstatovati da joj je to bio jedan od najveselijih dočeka nove godine u životu. Tada je zavolela bosansku srdačnost.

Trebevićka priča

Morali smo devojkama iz Beograda pokazati nešto od stvarnih olimpijskih borilišta. Izbor je pao na Trebević. Preuređeni vojni kamioni sa klupama prevozili su turiste do nove bob staze. Popeli smo se na jedan od njih i posle pola sata sišli u snežno kraljevstvo. Ispod nas je grad izgledao kao pošećereno saće sa belim kapicama i crnim zmijama dima što se izvijaju iz dimnjaka na mahalskim padinama.

Bob staza je bila impresivna. Mnogo kasnije sam saznao šta je gradonačelnik sarajeva Anto Sučić, 1978. u Atini odgovorio na pitanje predsednika Međunarodnog olimpijskog komiteta da li Sarajevo garantuje sneg. Sučić se pozvao na vremenske izveštaje u poslednjih sto godina koji svedoče o obilju snega.

Dodao je da bi Sarajevo sportistima garantovalo optimalne uslove. Poentirao je: „Ipak u mojoj nadležnosti kao gradonačelnika nije i padanje snijega.“ Reklo bi se da je po duhovitosti odgovor bio potpuno bosanski. Materija koja se nalazila izvan gradonačelnikove nadležnosti, sada, na Trebeviću bila svuda oko nas.

Čovek u skijaškoj opremi prodavao je karte za sanke, koje su više ličile na veliko gumeno korito. Nisam ni sanjao da ću biti u prilici da se spustim delom bob staze.

Devojčina kosa je lepršala kao zastava zaklanjajući mi pogled. Sedeli smo pripijeni jedni uz druge, sanke su se na krivinama opasno naginjale, unaokolo su promicale senke borova na beloj pozadini. Vrištali smo od strepnje i radosti. Onda je sve prestalo. Ošamućeni vožnjom, klecavih kolena, opet smo se uputili u grad.

Olimpijada na ekranu

To je bilo moje olimpijsko Sarajevo. Otvaranje samih igara gledao sam kod kuće, u Kalesiji. Na Koševu je klizačica iz Zagreba Sanda Dubravčić upalila olimpijski plamen, a tadašnji predsednik jugoslovenskog Predsedništva, šezdesetosmogodišnji partizan Mika Špiljak, izgovorio: „Proglašavam da su 14. zimske olimpijske igre u Sarajevu otvorene!“

U televizijske uspomene spadaju još dva trenutka. Džejn Torvil i Kristofer Din plešu uz Ravelov Bolero na istom onom ledu na kojem je narodna milicija tukla fanove Elvina Lija.Trenutak kada je sport postao čista poezija. I srebrna medalja koju na Skenderiji oko vrata nosi skijaš Jure Franko – kao nagradu su mu sportski funkcioneri obećali Hitačijev video-plejer.

Moj život će se još jednom ukrstiti sa Olimpijadom, odmah posle nje. U Sarajevu sam saznao da Amerikanci traže statiste za film o svom olimpijskom pobedniku u spustu, Bilu Džonsonu. Biće to jedini film u koje je možda udenuto i moje studentsko sarajevsko lice – mi statisti oduševljeno bodrimo skijaša kojeg prate brze kamere.

Ne mogu biti siguran, ali mi se čini da se radi o filmu „Going for the Gold: The Bill Johnson Story“. Nisam ga nikada pogledao. Pamtim da sam ceo dan proveo na planini, te da su nam honorar podelili u kešu.

I to bi bilo to. Kada danas vidim Vučka kako ga prodaju na Baščaršiji, zajedno sa hemijskim olovkama napravljenim od čaura iz vremena opsade, osmehnem se kao da sem ugledao nekog živog vršnjaka o kojem su se raspredale priče da nije preživeo rat.

A onu devojku koja je za doček 1984. iz Beograda došla u Sarajevo, da se zaljubi u njega, sada vidim kao moju ličnu olimpijsku medalju.

Ruševine sarajevske Olimpijade