Moskva i Kijev ratuju i u Africi?
8. avgust 2024.Na prvi pogled, priča je jasna: na žutom pesku u Maliju, tuareski borci sa svojim pomoćnicima poziraju za pobedničku fotografiju. Odmah pored zastave separatističke tuareske paravojske MLNA stoji žuto-plava ukrajinska zastava. Poruka: Ukrajinci su učestvovali u zasedi u kojoj je poginulo mnogo ruskih plaćenika i vojnika Malija. Predstavnik ukrajinske vojne obaveštajne službe HUR dao je izjavu koja navodi na taj zaključak. Vladajuća vojna hunta u Maliju potom je prekinula diplomatske odnose sa Ukrajinom.
Na drugi pogled, priča je komplikovanija. Ukrajinsko Ministarstvo spoljnih poslova zatražilo je od Bamaka da dostavi dokaze o umešanosti Ukrajine. I neki stručnjaci sumnjaju u tu verziju priče: „Ne verujem da je Ukrajina tu odigrala neku ulogu“, kaže Ulf Lesing, šef kancelarije za Pojas Sahela fondacije Konrad Adenauer bliske nemačkim Demohrišćanima. „Ukrajina dobro poznaje sever Malija jer su imali mnogo helikopterskih pilota u misiji MINUSMA. Ali, ne mogu da zamislim kakav bi višak vrednosti Ukrajina mogla da ponudi tuareškim pobunjenicima, koji najbolje poznaju svoju regiju“, kaže Lezing u razgovoru za DW.
Šta kome koristi?
Debakl ruskih plaćenika, koji su u ime vojne hunte imali zadatak da poboljšaju bezbednosnu situaciju u kriznoj državi, kao i nejasna uloga Ukrajine u tome, vode u pitanje: da li i u kojoj meri Rusija i Ukrajina vode „delegirane“ ratove na afričkom tlu? Koji narativ kome koristi?
Ukrajinski analitičar bezbednosti Ilija Kusa takođe „ne veruje“ da je njegova zemlja učestvovala u događajima u Tinzauatenu u severnom Maliju. On smatra da ruski mediji toj verziji priče daju veliki značaj, kaže taj ekspert Kijevskog instituta za budućnost u razgovoru za DW: „Preuzeli su je i govorili o ukrajinskoj umešanosti, jer je to slika povoljna za Rusiju. Tako mogu da ubede afričke zemlje da je Ukrajina zla i da nije konstruktivan partner.“ S tim argumentom Rusija može da proširi svoje vojno prisustvo u Sahelu, veruje Kusa.
Irina Filatova, ruska istoričarka na Južnoafričkom univerzitetu u Kejptaunu i profesorka u penziji univerziteta KvaZulu-Natal, smatra da bi Ukrajina imala interes da bude percipirana kao učesnik: „Želi da afričkim zemljama pokaže da Rusija nije svemoćna i da može da izgubi.“
Za Ulfa Lesinga, to bi nanelo štetu imidžu Ukrajine: „Ukrajina sebi ne čini uslugu udruživanjem sa tuareskim pobunjenicima, koji se često povezuju sa otmicama, švercom i džihadistima.“ Čak ni u prestonici Malija Tuarezi nisu popularni – istorijski, jer su ljude sa juga zemlje odvodili kao robove, a aktuelno jer su prodorom na Timbuktu 2012. godine izazvali krizu koja još uvek traje.
Kijev na strani sudanske vojske – Moskva na obe strane
U Sudanu, oko 3.000 kilometara istočnije, plamti još jedan krvavi sukob, koji se često percipira kao delegirani rat: tamo se od aprila 2023. godine redovna vojska i specijalne jedinice RSF bore prevlast. Ukrajina ostaje verna vođi vojske generalu Abdel Fatahu al-Burhanu, koji ju je logistički i diplomatski podržao u odbrani od ruske invazije. Rusija je, s druge strane, stajala na strani RSF, pod čijom zaštitom grupa Vagner i drugi ruski igrači upravljaju unosnim rudnicima zlata.
Ali Rusija nikada nije dosledno podržavala jednu stranu u sukobu, već uvek samo onu koja najbolje služi njenim interesima, smatra Filatova: „Rusija podržava i centralnu vladu jer ona kontroliše obalu gde Rusija želi da izgradi vojnu bazu.“
To što se u Sudanu, skoro 16 meseci nakon izbijanja rata, i dalje vode intenzivne borbe, ima veze i sa isporukama oružja drugih regionalnih sila poput Ujedinjenih Arapskih Emirata i Egipta. Kijevski analitičar Ilija Kusa vidi Sudan kao sekundarni prioritet za Ukrajinu: „Naravno da je našoj zemlji interesantno svako mesto gde je Rusija prisutna. Logika glasi: tamo gde je Rusija, moglo bi biti zanimljivo za nas.“
Protivnici i daleko od ukrajinskog fronta
Možda ta logika leži iza incidenta prikazanog na video-snimku koji je u februaru objavio „Kijev post“: kratak video-snimak prikazuje trojicu muškaraca sa povezima preko očiju i vezanim rukama kako kleče na zemlji tokom pretpostavljenog ispitivanja ukrajinskih specijalnih snaga. Jedan od zarobljenika tvrdi da pripada plaćeničkoj grupi Vagner – i da je u Sudanu sa zadatkom da sruši vladu. Ukrajinci i Rusi kao ratni neprijatelji – ali ne na frontu u napadnutoj zemlji, već u dalekom Sudanu?
„Prisutnost obe strane je toliko nejednaka da je teško govoriti o delegiranom ratu“, smatra Irina Filatova. „Očigledno je da se ukrajinske specijalne snage i vojna obaveštajna služba Rusije bore gde god je to moguće. Takođe je važno za Ukrajinu da se bori protiv Rusa u Africi - ali bez cilja uspostavljanja geopolitičke hegemonije kao što to Rusija nastoji.“
Osnivač i predsednik nadzornog odbora južnoafričkog Instituta za studije bezbednosti, Žaki Silijers, vidi znakove delegiranih ratova u Africi, ali između Rusije i Zapada u celini: „Imam utisak da se suočavaju u Africi.“ Silijers piše za DW da bi bio iznenađen kada zemlje poput Velike Britanije, Francuske i SAD tamo ne bi bile aktivne sa savetima, obaveštajnim informacijama, pa čak i ciljnim podacima za vojne akcije. „Vidimo samo vrh ledenog brega.“
*ovaj članak je najpre objavljen na nemačkom jeziku