Moskva i Teheran drže Asada u igri
26. avgust 2017.
DW: Trenutno se sve češće čuje da bi Bašar al Asad iz sirijskog rata mogao izaći kao pobednik. Kako vi vidite aktuelnu situaciju?
Gido Štajnberg: Možemo pretpostaviti da će on još neko vreme ostati na vlasti. Međutim, ne delim mišljenje onih koji već govore o pobedi sirijskih trupa. Pre svega jer sirijska armija kao i plaćenici tajne službe imaju veoma velike probleme s ljudstvom. Ti problemi postoje još od 2011. godine kada je dezertirao veliki broj osoba, pre svega sunita. Taj problem do danas nije rešen. Bez ruske i iranske podrške bi sirijske trupe već davno bile pobeđene.
Njegovi partneri ga, međutim, ne napuštaju.
Sve dok mu Rusi, Iranci, Hezbolah i druge šiitske paravojne grupe stoje na raspolaganju, Asadovo svrgavanje sa vlasti je nerealno. Od ranije nam je poznato da su takve podrške vremenski ograničene. Često ih održava zajednički neprijatelj. Ukoliko bi se to zajedništvo raskinulo, Asad bi se veoma brzo mogao naći pod pritiskom.
Asadovi partneri će verovatno od svog angažmana imati koristi. Rusija bi na primer imala pristup Sredozemlju i obnovila imidž jake vojne sile. Iran bi s druge strane znatno proširio zonu uticaja.
Tačno, i tu je Asadova nova snaga. Ipak, tek će se videti koliko je Rusija narednih godina spremna da izdvoji sredstava za jednog partnera koji je veoma slab. Asad nije u stanju da pobedi ustanike u njihovim uporištima na zapadu. Čini mi se upitnim koliko će dugo Rusi biti spremni da budu na raspolaganju Asadu.
Kod Iranaca je stanje drugačije. Njima je važno da zadrže jedinog državnog saveznika u svetu, Siriju, i na taj način očuvaju pristup Libanu, a samim tim i libanskom Hezbolahu. Na početku angažmana nije bilo vidno, kao što je sada, da se preko Iraka i Sirije može napraviti koridor do Libana. Mislim da su Iranci spremni da pošalju više desetina hiljada vojnika i pripadnika paravojski kako bi zaštitili Asada. Zbog toga će nada u svrgavanje Asada još zadugo biti nerealna.
Trenutno su u Evropi učestali teroristički napadi. Koliko oni idu na ruku sirijskom predsedniku?
Asadu generalno koristi teror, čak i u Evropi. Takav razvoj već odavno postoji. Zbog toga je za Evropu i SAD svrgavanje Asadovog režima u drugom planu. Umesto toga, govori se o borbi protiv terorizma. Američki predsednik Donald Tramp dosta otvorenije od svog prethodnika kaže da se u Siriji radi samo o jednom, a to je borba protiv Islamske države i drugih džihadističkih organizacija. Poslednji napadi takođe podstiču i evropske države da zaborave Asada i da se koncentrišu na borbu protiv terorizma.
Kroz borbu protiv džihadističkih organizacija bi se suniti mogli smatrati ugroženim. Šta se može uraditi da nemaju takav osećaj?
Strah u državama u kojima su suniti većina od rastućeg uticaja Irana i njegovih savezničkih grupa je veoma veliki. Često se govori da Zapad sarađuje sa „cionistima" i šiitima na slabljenju sunita. Činjenica je da postoji iranska težnja za hegemonijom. Ona je posebno jasna pre svega u Iraku, Siriji i Libanu. U Jemenu je to malo manje vidno, ali se i u toj zemlji Iran uzima ozbiljno. Ne smemo praviti grešku da zbog povećanog sunitskog terora prihvatimo Iran i njegove savezničke paravojne i terorističke grupe za nove saveznike. Na kraju su to dve strane iste medalje, a to je uspon militantnog islamizma u regionu.
Mislim da bi bilo prikladno kada bi Evropljani bili konsekventni kao Amerikanci i šiitske terorističke grupe stavili na spisak terorista – pre svega Hezbolah. Tu su i iračke šiitske paravojne jedinice koje po mom mišljenju nisu mnogo bolje od Islamske države. Ukoliko se i one stave na listu, sunitima bi se moglo pokazati da se ne stavljamo na jednu stranu kada je reč o konfesionalnom razdoru među muslimanima.
Kako u sedmoj godini sirijskog rata vidite stanje sekularne opozicije? Da li je ona još uvek posvećena demokratskim vrednostima i vladavini prava kao što je bila na početku pobune?
Još uvek postoje pokreti koji se zalažu za te ciljeve. Međutim, u Siriji i drugim zemljama se pokazalo da takvi opozicioni pokreti nisu u stanju da se probiju u konfliktu između islamističke opozicije, s jedne strane, i režima u arapskom svetu, s druge strane. Možda je izuzetak Tunis.
U Siriji je takvo opažanje posebno bolno jer su prvi demonstranti platili veoma visoku cenu, kasnije su se probili kao ustanička grupacija, a onda nisu prihvaćeni od većine. U to ubrajam neke grupe koje smatramo umerenim. To ne bi trebalo da nas spreči da u civilnim društvima tražimo prijatelje i saveznike. U arapskom svetu moramo sarađivati sa diktaturama. Ali, takođe moramo biti svesni da naši prijatelji nisu ni u vlasti niti među većinom naoružanih protivnika režima.
*Islamolog Gido Štajnberg, 1968, je stručnjak za terorizam berlinske Fondacije za nauku i politiku. Studirao je u Kelnu i Damasku, a doktorirao na Slobodnom univerzitetu u Berlinu. Autor je brojnih knjiga i studija o islamizmu, terorizmu, saudijskoj i iračkoj istoriji.