„Možda su ih mrtvi spasili od smrti“
21. decembar 2017.
Čemsedin Marzug brzo pakuje još dve flaše vode pre nego što poljskim putem koji se proteže kroz maslinik krene ka jugu. Pored nekadašnje deponije smeća stoji natpis: „Groblje neznanih“. Napisano je na više od deset jezika.
- pročitajte još: Poražavajuća politika Evropske unije
Tu je sahranjeno više od 350 ljudi. Samo ove godine 74. Marzug strahuje da će ih biti još. „Zimi, kada duva istočni vetar, onda u zalivu ima mnogo mrtvih.“ Pedesetak kilometara deli Zarzis, gradić na južnoj tunišanskoj obali, od granice sa Libijom. Odatle redovno polaze izbeglički brodići ka Evropi. I redovno ti, kako ih Marzug zove, brodovi smrti, uleću u oluje i prevrću se. Ako putnici imaju sreće onda ih spasavaju brodovi nevladinih organizacija ili mornarica susednih država. „A ako nemaju sreće, onda oni stignu do mene.“
Svaki grob ima svoju priču
Taj 52-godišnjak hoda između anonimnih grobova. Stalno zamišljeno zastaje. Saginje se da zalije cveće koje je zasadio na jednostavnim humkama. Tu je sahranio i dvoje dece, na njihovim grobovima su lego-kockice i automobili-igračke. Uz svaki grob postoji i po jedna priča, iako volonteri tunišanskog Crvenog polumeseca ne znaju ni imena, niti poreklo preminulih koji su tu pokopani.
- pročitajte još: Ozbiljne pretnje spasiocima na Sredozemlju
Samo na jednoj humci u uglu nalazi se metalna pločica sa brojem. „Ovo ovde je Rose Mari, 28-godišnja učiteljica iz Nigera.“ Ona je, kaže Marzug, život izgubila početkom godine. Ostalih 126 izbeglica koje su preživele brodolom spasila je tunišanska obalska straža. „Njen životni saputnik živi ovde u izbegličkom centru. Prekjuče je baš doneo cveće.“
Čast i poštovanje
Nekada je Čemsedin Marzug radio kao ribar. On i njegove kolege još od kasnih devedesetih godina stalno su u ribarskim mrežama nalazili leševe i delove tela. Marzug je nakon toga preuzeo koordinaciju sa vlastima i počeo da sahranjuje mrtve na groblju u njegovom gradiću. S vremenom je mrtvih bilo sve više. „Ljudi su počeli da se žale da je groblje prepuno. Govorili su da, otkako tamo sahranjujemo strance više nema mesta za domaće.“ Gradska uprava je zatim Crvenom polumesecu dodelila parče zemlje okruženo smećem koje su stanovnici tamo odlagali. Otada Marzug tamo sahranjuje nepoznate osobe.
„Ovi ljudi su u svojim zemljama ugnjetavani. I u Libiji. Neki umiru u pustinji, a neki se ukrcavaju na brodove smrti“. Marzug je ubeđen da bi bar sada kada su mrtvi trebalo da pronađu dostojanstvo i poštovanje.
Njegov zadatak, kaže, nije uvek lak. Često sahranjuje samo delove tela ili već veoma načete leševe koji su dugo ležali u vodi. Ipak, on je u tome pronašao svoj zadatak, jer na kraju krajeva, kaže, u smrti su svi jednaki, nezavisno od porekla ili religije. „Ako ne sačuvamo poslednji delić humanosti, onda ćemo uskoro ovde da imamo treći svetski rat.“
„Neki su me proglasili ludim“
Dva ili tri puta nedeljno on ide do groblja da vidi da li je tamo sve uredu. „Neki su me već proglasili ludim“, kaže sležući ramenima i nastavlja da hoda od groba do groba.
- pročitajte još: „Treba nam evropska obalska straža“
Krivicu za nesreću tih ljudi Marzug, bez dlake na jeziku, pripisuje Evropi i njenoj graničnoj politici. Umesto da se investira u Afriku i uvedu vizne olakšice, ljudi su prinuđeni da se ukrcavaju na brodove. I njegova dva sina su preko mora otišla u Evropu.
Prikupljanje donacija za groblje
„Možda su ih mrtvi spasili od smrti“, kaže on, koji se tome u stvari uvek protivio. „Nakon revolucije su trpeli sedam godina – bez posla, bez perspektive.“ Danas, kaže, pomalo razume njihovu odluku jer mladi ljudi u Tunisu su de fakto kao mrtvi. „Tako oni dostojanstveno umiru na moru ili uspevaju da stignu do Evrope gde bar postoji demokratija.“
- pročitajte još: Dečiji dres sa dna mora
Jedan novi grob već je iskopan. To će biti poslednji jer mesta više nema. S obzirom na to da od države nisu dobili podršku, ljudi iz Crvenog polumeseca sakupljaju donacije kako bi kupili novo mesto za groblje, kao i pogrebni automobil da mrtve više ne bi morali da transportuju u jednom pik-apu. „Ako nas niko ne podrži, onda ćemo ubuduće da sakupljamo drva, da spaljujemo leševe, pepeo stavljamo u posude i bacamo ih nazad u more. To je jedino rešenje.“