Mračna istorija nemačke medicine

Mnogi još uvek leže u arhivu instituta „Maks Plank“ u Minhenu: uzorci mozga velikog broja ljudi. Pažljivo su preparirani i uredno evidentirani. Neki su samo tanki režnjevi mozga između stakla za mikroskopsko istraživanje, a neki delovi ili čitavi mozgovi u teglama s formalinom.

Neki od njih su „obični“, medicinski uzorci, ali kod čitavog mnoštva tu nema ničeg „običnog“ -  to su delovi tela žrtava nacizma. Oni su postali žrtve zato što su bili psihički zaostali ili bolesni. To je za Hitlera značilo da „nisu bili vredni života“ (Lebensunwert) zbog „rasne higijene“. Već i ti pojmovi danas izazivaju jezu.

Imate „zanimljiv“ mozak

U to vreme međutim, bio je razlog da je oko 300.000 ljudi bilo ubijeno – računajući i decu. Birokratskim nacističkim jezikom to se zvalo „program eutanazije T4“. Ali njihovi mozgovi nisu bili uništeni. „Zanimljivi“ slučajevi su izvađeni i završili su u medicinskim laboratorijama: „Taj zločin eutanazije bila je prilika da se istraže retke, neurološke bolesti“, objašnjava Hervig Čeh, istoričar sa bečkog Univerziteta.

Tako su u vreme nacizma lekari čak mogli da zatraže mozak nekog pacijenta čiju su bolest smatrali „zanimljivom“ da bi ga istraživali. Jezivo u svemu tome je to što je pacijent tada još bio živ – kao da traže uzorak tkiva pokusnog kunića ili laboratorijskog miša. Ti lekari najčešće nisu imali vremena za detaljnije ispitivanje: bilo je previše „novih uzoraka“, a počeo je i rat. Zato je najveći deo konzerviran u formalinu, kako bi se oni bolje ispitali nakon rata, objašnjava Čeh.

U suštini, to je ogromno i veoma mračno poglavlje medicinske nauke i to ne samo u Nemačkoj. Logoraši i nacističke žrtve koristili su se i za medicinska istraživanja i dobro je poznat slučaj (lekara i antropologa) Jozefa Mengelea i to šta je on radio u Aušvicu. Ali mnogo od onoga što je taj zločinac „otkrio“, nakon rata se zaista našlo u medicinskim školskim knjigama iz kojih su učili lekari širom sveta.

Etički apsolutno neprihvatljivo

Naučnici su koristili uzorke mozga duševno poremećenih osoba koje su likvidirali nacisti sve do sedamdesetih godina prošlog veka. Verovali su da će uz pomoć njih pronaći uzroke moždanih oboljenja i duševne poremećenosti: „To se do tada još uvek smatralo etički prihvatljivim“, kaže Gerit Hoendorf sa Tehničkog univerziteta u Minhenu. „Mislilo se: ti ljudi su ionako već mrtvi, pa bar njihovi mozgovi mogu da posluže za naučno, medicinsko istraživanje.“ Zaista, na temelju tih uzoraka objavljeno je mnogo naučnih radova. Ipak, očigledno je da su naučnici imali određenih skrupula: nigde praktično nije objavljeno odakle dolaze ti uzorci koji su ispitivani.

Mnogo tih uzoraka završilo je u naučnom institutu „Maks Plank“ i upravo je tamo odlučeno da se konačno okonča to mračno poglavlje njihove prošlosti. Početkom nedelje, objavljeno je da će već od juna čitava grupa naučnika iz Nemačke, Austrije, Velike Britanije i Sjedinjenih Američkih Država, još jednom da prouči sve te uzorke, ali ovoga puta iz sasvim drugih razloga: da bi se konačno utvrdila imena i prezimena žrtava koje su se do sada, u najboljem slučaju vodile samo po broju i dijagnozi.

„Dalje korišćenje tih uzoraka ljudskog tkiva bio bi nedostatak poštovanja“, smatra istoričar Čeh. „To sa današnjim etičkim normama nema više nikakve veze.“ Danas se protestuje već i zbog korišćenja laboratorijskih miševa, a kamoli kada je reč o žrtvama nacizma. Nijedan naučni ne može više sebi da dozvoli da mu bude svejedno odakle dolazi tkivo i materijal koji istražuje.

Velika potraga kroz bolničke arhive

I jedan i drugi istoričar s kojima smo razgovarali, učestvuju u tom projektu za koji je institut „Maks Plank“ izdvojio milion i po evra. U sledeće tri godine trebalo bi da bude otkriven identitet žrtava. To je ogroman posao, jer potrebno je prekopati sva dokumenta u kojim a se navodi kako i odakle je došao neki uzorak, a onda bi u sve to trebalo uključiti i na arhive iz svih bolnica koje su učestvovale u nacističkom programu eutanazije.

Trebalo bi reći da čak i u nacizmu neke bolnice i lekari nisu želeli da idu toliko daleko. U suštini, u ime odvratne „rasne higijene“, nacisti su ubrzo nakon preuzimanja vlasti zakonom odredili sterilizaciju mentalno poremećenih osoba. To je na žalost, bio propis koji je još dugo nakon rata važio i u nekim drugim zemljama, čak i u nekim saveznim državama SAD. Pored toga, u nacističkoj Nemačkoj  uveden je i propis po kome se buduće majke prisiljavaju na pobačaj ako se utvrdi da se plod nepravilno razvija – sve samo zato da bi se rađali „pravi“ i „čisti“ arijevci.

Tek početkom rata odlučeno je i da se likvidiraju ta „bespotrebna usta“ koja treba hraniti. T4 u tom programu označava adresu, ulica Tirgartenštrase 4 u Berlinu, odakle se rukovodilo programom eutanazije. Neki lekari nisu želeli da u tome učestvuju, a bilo je i medicinskih – često i časnih sestara, kojima je to bilo nespojivo s verom i koji su pokušali da spasu pokojeg štićenika. Ipak, i u bolnicama pod upravom crkve bilo je onih koji su zdušno učestvovali u programu „čišćenja rase“.

Već po drugi put

Istoričar Čeh kaže da se sada želi da se otkrije što više imena i da se ona unesu u bazu podataka. Na kraju tog istraživačkog projekta, predviđeno je da se svi uzorci konačno izvade iz formalina i dostojno sahrane.

U stvari, sličan pogreb Institut je organizovao još tokom devedesetih. Tada je oko 100.000 uzoraka ljudskog tkiva sahranjeno u zajedničkoj grobnici na jednom minhenskom groblju. To nisu bili samo delovi žrtava programa eutanazije, već i medicinskih eksperimenata nad čitavim nizom drugih nacističkih žrtava – od logoraša iz koncentracionih logora i prisilnih radnika, pa do protivnika nacizmu. Već tada je tadašnji direktor instituta Hajnc Štab upozorio da naučnici „moraju sami odgovorno da povuku granicu“ kod svojih ispitivanja.

Međutim, 2015. je jedan mladi saradnik arhive gotovo slučajno pronašao kutiju u kojoj je bilo još stotinak uzoraka moždanih režnjeva iz doba nacizma, ali i nakon njega. Ta kutija veličine kutije za cipele, ostavština je lekara Julijusa Halerfordena – a i njegova biografija dobar je primer sramnog poglavlja istorije nemačke medicine.

Nesrećno poglavlje nemačke medicine

On je naime za vreme nacizma bio direktor instituta „Car Vilhelm“ u Berlin-Buhu. Tu funkciju ne bi mogao da obavlja da nije bio verni pristalica režima, a taj institut bio je i glavno mesto na kome su se istraživali mozgovi žrtava nacizma. Ali taj stručnjak za neurologiju, naravno, ni nakon rata nije ostao bez posla: odmah je nastavio s radom na institutu koji je preuzeo ta istraživanja, a to je bio institut „Maks Plank“ i njegovo odeljenje za istraživanje mozga.

Kada se saznalo pod čijim imenom treba tražiti, zaista se pronašlo još više od 24.000 uzoraka ljudskog mozga u institutu „Maks Plank“ za psihijatriju u Minhenu. Velika većina tih uzoraka potiče iz perioda nakon rata, jer jednostavno nije bilo moguće da je Halerforden uspeo da donese baš mnogo uzoraka iz Berlina. Ali njih hiljadu do hiljadu i po verovatno zaista jesu uzorci žrtava eutanazije.

Sada dakle predstoji da se otkriju njihova imena i njihova žalosna sudbina. Ne samo ovih „novih“, već i onih koji su već pokopani devedesetih – kako bi konačno i te žrtve dobile svoje ime i prezime i dostojanstvo u smrti.