Na kraj sela – geto

Usred uskih ulica koje su ponele imena čuvenih Roma, gde se smenjuju raskošne vile i neomalterisane kuće, kapije s ornamentima i zapuštena dvorišta, štrči jedna nova zgrada. Ispred ulaza u zgradu dve žene dežuraju pored veša na sušenju – kažu – da ga neko ne bi odneo. „Moramo da pazimo kad izlazimo napolje hoće li nam poleteti kamenica u glavu, a vrata su mi već ulubili na dva-tri mesta“, priča nam Borka Vasić, jedna od stanarki.

- pročitajte još: Romsko srce i zid oko njega

U staro beogradsko romsko naselje Orlovsko brdo u Mirijevu doselili su se pre dve godine, kada je u okviru projekta Evropske unije izgrađeno 12 socijalnih stanova za Rome raseljene iz neformalnih naselja kod Belvila i ispod mosta Gazela. Meštani ih nisu ih dočekali raširenih ruku. „Njima su njihovi glavni rekli da su ovo njihovi stanovi, da ćemo mi ovde biti pet godina i da će nas posle pet godina iseliti, pa sad stalno prete“, objašnjava Borka.

U sredini u kojoj vlada zakon jačeg, kaže, ostali su neprihvaćeni, a od lokalnog stanovništva izolovani. „Da bi ova deca mogla da nauče nešto, treba da se druže s nekom drugom decom, a ovde se niko ni sa kim ne druži, samo pominju tuču, iseljenje, divljaju nad nama. Kako onda da se saživimo“, pita se Borka.

Život na obodu grada

U izolaciju je gurnuto još sto romskih porodica koje su u okviru istog projekta smeštene u Mislođinu i Jabučkom ritu. „To stanovanje jeste bolje nego stanovanje u kontejnerskim naseljima, osim činjenice da je napravljeno tako da su Romi stavljeni na lokaciju sa koje nemaju nikakve dodirne tačke sa bilo kojim drugim neromskim zajednicama, niti imaju pristup zdravstvu, školama, jer im treba sat i po vremena da bi stigli do opštine na kojoj žive“, objašnjava pravnik za ljudska prava Danilo Ćurčić. „Jabučki rit je na primer lokacija koja je formalno u opštini Palilula, ali to je nasred poljoprivrednog imanja PKB-a. Samo su nakalemili zgrade za socijalno stanovanje.“

- pročitajte još: Studijama protiv stereotipa

Takav princip segregacije u stanovanju, Srbiji je više puta zameren od strane raznih međunarodnih organizacija. „To je posledica činjenice da se država stanovanjem bavi na projektnom nivou. Država prati, evo ovi će da nam daju dva miliona za ovo, tri miliona za ono, pa ćemo mi nešto da radimo. Umesto da imamo neku strategiju, mi zidamo neodrživo“, priča Ćurčić.

U Gradskoj upravi Grada Beograda kažu da su svesni problema. „Svi pomalo zatvaraju oči. Iskreno govoreći, mi možemo da budemo ne znam koliko demokratični, ali postoji razlika između ljudi. Nije moguće sve pomešati. Nije to popularno reći zbog silne političke korektnosti, ali je to tako“, odgovaraju za DW u Gradskoj upravi.

Porez na siromaštvo

Razlika ne postoji kad na kraju meseca stignu računi. Borka kaže da od 9.800 dinara mesečne pomoći, prvo plati dažbine. „Samo da ne budemo dužni državi. Plaćamo sve – infostan, voda, smeće, ekološka taksa, pa još i zakupninu stana 1.000 dinara i porez 5.700 godišnje. Porez na ličnu imovinu, piše, a stan je u zakupu. Kako to, kažite vi meni“, priča Borka iznervirano.

Ćurčić objašnjava da je država taj porez uvela 2014. godine izmenama Zakona o porezima na imovinu. „Tim je država oporezovala socijalno stanovanje i stanovanje izbeglica, odnosno oporezovala svoje socijalno najugroženije građanke i građane. Mi smo Ustavnom sudu 2015. podneli inicijativu za ocenu ustavnosti, ali se sud pravi mrtav“, kaže Ćurčić.

- pročitajte još: „Ja sam prvo čovek“

Tek kad izmire sve dažbine prema državi, na red stiže život, a s njim i problemi. „Jedna komšinica ovde ide svako jutro ispred pekare, zna da oni bacaju što se ne proda, pa onda kad dođe, ne bacaju, nego daju njoj. Onda ide iza marketa, pa to što se baci od paprike, paradajza, to skupi i donese i tako se hrane“, priča Borka.

A posla nema. Kad su im uz fanfare uručili ključeve, kažu, okrenuli su se i otišli. Sve ostalo je bilo formalnost. „Donosili su ovde kobajagi neke konkurse stare pet godina. Onda ljudi kad idu da konkurišu, pitaju ih šta je to, ko vam je ovo dao, ovo je davno prošlo“, tvrdi Borka Vasić.

„Ako pogledamo strategiju za socijalno uključivanje Roma i oblast zapošljavanja, to je oblast u kojoj je bilo najmanje rezultata, zato što su mere bile postavljene tako da ne odgovaraju potrebama Roma“, objašnjava Ćurčić.

Nenaplativi dugovi

Neodrživim planiranjem, Grad je i sam sebe doveo u pat poziciju. Na sam pomen naselja Kamendin u kom su takođe izgrađeni socijalni stanovi, sledi dubok uzdah zbog nenaplaćenih računa. „Tu je napravljena greška što se pošlo od toga da se obezbeđuju stanovi koji su vrlo komforni, sa centralnim grejanjem, a da se nije pretpostavilo da oni to neće moći da plaćaju“, kažu u Gradskoj upravi. „Tu grejanje obuhvata devedeset odsto svih troškova i to iznosi i do 9.000 dinara. Onaj ko prima socijalnu pomoć, to ne može da plaća“, svesni su u Upravi.

- pročitajte još: Problem se zove anticiganizam

Ipak, oni koji ne mogu da plaćaju, od Grada dobijaju tužbu. „To je potpuno neverovatna situacija. Grad utvrdi da postoji problem, a ne ulaže resurse da razgovara s tim porodicama i pokuša to da reši kroz različite usluge socijalne zaštite, nego angažuje celu mašineruiju gradskog pravobranilaštva i pravi troškove i sebi i strankama koje će verovatno da izgube, i pritom opterećuju sudski sistem postupcima“, priča Danilo Ćurčić.

Apsurd je, međutim, što i presude koje dobiju ostaju u fioci. „Nikoga još nismo uspeli da iselimo, jer je naša zemlja potpisnik više konvencija i onda se nevladine organizacije usprotive i ne dozvole iseljavanje, pa se ne primenjuje sila dok se ne obezbedi drugi smeštaj“, kažu u Gradskoj upravi. A takvog smeštaja trenutno nema.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android