Na liniji fronta između Jermenije i Azerbejdžana

Planinsko područje jermenske provincije Gegarkunik udaljeno je oko 170 kilometara od glavnog grada Jerevana. Posle najnovijih borbi u regionu Nagorno-Karabah između jermenskih i azerbejdžanskih snaga, granica je pomerena za nekoliko kilometara.

Prema jermenskim vlastima, azerbejdžanske trupe prodrle su četiri kilometra na jermensku teritoriju. Na brdima oko jermenskih sela Kut i Verin Shorža započela je izgradnja uporišta. Odmah pored su uporišta jermenskih snaga. Ponekad su neprijateljski položaji udaljeni samo 15 metara.

Tokom Sovjetskog Saveza, Nagorno-Karabah je bio autonomno područje u sastavu Azerbejdžana koje su uglavnom naseljavali Jermeni. Već krajem 1980-ih ovde je izbio etnički sukob, nakon čega se ova autonomna jedinica proglasila nezavisnom i istovremeno zauzela nekoliko okolnih azerbejdžanskih oblasti.

Devedesetih godina sukob je uglavnom bio zamrznut, ali se ponovo razbuktao krajem prošle godine. Sada postoji primirje dogovoreno između dve sukobljene zemlje uz posredovanje Rusije. Od tada je Azerbejdžan ponovo vladao Nagorno-Karabahom, ali i nekim oblastima smeštenim na jermenskoj teritoriji.

Borba lokalnog stanovništva za opstanak

Na putu do uporišta jermenske vojske nalazi se selo Kut. Ovde je sada više vojnika nego stanovnika, dece gotovo da više nema. Selo je postalo neka vrsta odbrambene tvrđave u slučaju napada Azerbejdžana.

Sima Čičijan, načelnica seoske uprave, govori o životu na buretu baruta. „Ljudi ne mogu sa stokom u polje, svuda postoji opasnost. Sadili smo krompir van dometa oružja. A sada je vreme za branje sena, ali ove godine neće biti ništa od toga “, kaže ona.

Jedan seljanin nas upućuje na jedan od prelaza koji bi prema sporazumu o primirju trebalo da bude otvoren.

„Uverite se koliko se poštuje ovaj sporazum", kaže on. Oba puta koja povezuju područje Gegarkunika sa glavnim gradom Nagorno-Karabaha, Stepanakertom, su zatvorena.

Putevi su blokirani velikim blokovima betona i kamena. Jermeni kažu da je azerbejdžanska strana već prisvojila to područje. Vojnici su ovde udaljeni samo nekoliko metara, ali za sada nema sukoba. Ali, prepreke utiču na ekonomiju čitavog regiona. Autobusi više ne voze do Nagorno-Karabaha, pa turisti više ne dolaze.

Slična je situacija i u susednom selu Verin Šorža. Ovde su, prema rečima meštana, Azerbejdžanci čak pucali na jedno stado stoke. Niko ne može da se bavi košenjem livada i pripremom stočne hrane za zimu, što je jedan od najvažnijih prihoda meštana.

Na lokalnom groblju nekoliko stočara provodi vreme igrajući karte. Tvrde da će sve biti u redu jer je, na kraju krajeva, „naša vojska ovde." Ali u stvarnosti su uplašeni. „Za sada postoji primirje, ali ko zna koliko će trajati", kaže jedan od njih .

Pregovori umesto pucanja

Nekoliko minuta uzbrdo nalazi se uporište jermenske vojske: šator sa jermenskom zastavom i tvrđava od starih automobilskih guma, kamenja i balvana. Samo nekoliko metara dalje, tvrđava Azerbejdžana je napravljena od betonskih pilona. Sa okolnih brda vojnici tačno posmatraju šta se događa u jermenskoj „tvrđavi“.

Jedan oficir kaže da naredba glasi: nema vatre, ali uz pregovore. U praksi izgleda da se vojnici ponekad tuku kada se sretnu u „ničijoj zemlji". Snimci tuča pojavljuju se i na internetu. Jedan od snimaka prikazuje kako je jedan od jermenskih vojnika u jednoj od borbi izgubio život.

Kako se ponašaju Rusi?

U brdovitom području provincije Gegarkunik, teško je reći ko kontroliše koje područje. Do sada nije postignut dogovor o tačnom protoku granice. Jermenija kaže da će razgovori o granici biti mogući tek kada se azerbejdžanske trupe povuku.

Jerevan se već nekoliko puta obraćao Moskvi za vojnu pomoć. U Gegarkuniku nema ruskih vojnika. Međutim, oni su veoma prisutni u regionu, na primer na granici sa Nagorno-Karabahom ili u gradovima Sjunik, Goris, a takođe kontrolišu i aerodrom na jermenskom Sisianu. Ali za sada se oni ne mešaju.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu