Nacistički zločini: Počinje suđenje stogodišnjaku

Pet je do dvanaest. Još samo nekoliko godina i više niko neće moći da bude izveden pred sud zbog uloge koju je imao u vreme nacionalsocijalizma. Osumnjičeni ili nisu živi, ili više ne mogu da budu izvedeni pred sud. Nemačko pravosuđe trenutno se bavi sa 17 slučajeva ljudi osumnjičenih za zločine iz doba nacizma, od kojih niko nije mlađi od 95 godina. Od četvrtka (7.10) će pred Okružnim sudom u Nojrupinu odgovarati stogodišnjak koji je bio čuvar u koncentracionom logoru Zaksenhauzenu u blizini Berlina.

Državno tužilaštvo tereti ga da je „svesno i voljno“ pomagao u ubijanju logoraša između 1942. i 1945. godine. On je, prema optužnici, navodno odgovoran saučesništvo u ubistvu u 3.518 slučajeva.

Tokom svog rada u koncentracionom logoru, optuženi je, između ostalog, doprineo i streljanju sovjetskih ratnih zarobljenika. U optužnici se navodi da se radi o pomaganju u izvršenju ubistava upotrebom otrovnog gasa. Zatvorenici su takođe ubijani „neadekvatnim zbrinjavanjem i stvaranjem i održavanjem uslova opasnih po život“, a osumnjičeni je takođe imao ulogu u tome.

Istražitelji su našli podatke u moskovskim arhivima

Koncentracioni logor Zaksenhauzen u Oranijenburgu, severno od Berlina, imao je poseban značaj u vreme nacionalsocijalizma: otkako je podignut 1936. godine, služio je kao uzor za izgradnju drugih koncentracionih logora. Kasnije je bio administrativni centar kompletnog sistema koncentracionih logora, a bio je i kamp za obuku SS-ovaca. Ukupno je u njemu bilo zatvoreno 200.000 ljudi. Desetine hiljada je strijeljano, ubijeni su gasom plinom ili su umrli u okrutnim medicinskim eksperimentima, odnosno od posledica nehumanih uslova u kojima su boravili. Čak su i krajem aprila 1945, kada je Crvena armija već bila nadomak Oranijenburga, SS-ovci oterali više od 30.000 ljudi na takozvane marševe smrti, s kojih se nije vratilo na hiljade zarobljenika.

Suđenje protiv stogodišnjeg čuvara logora održava se tek sada, jer, kako je za Dojče vele rekao viši državni tužilac Tomas Vil, „optuženik nam nije bio poznat sve do pretraživanja dokumenata u Državnoj vojnoj arhivi u Moskvi, koje je zaplenila Crvena armija. Nakon što smo utvrdili njegovo mesto boravka i prethodno sproveli istragu o osumnjičenom i njegovom delovanju u Zaksenhauzenu, u martu 2019. predali smo postupak državnom tužilaštvu.“

Tomas Vil je na čelu Centralnog ureda za istragu nacionalsocijalističkih zločina u Ludvigsburgu u Baden-Virtembergu. Od svog osnivanja 1958. godine, taj ured prikuplja informacije o nacističkim zločincima u sklopu predistražnih radnji i podstiče istrage javnih tužilaštava u nemačkim pokrajinama.

Ubistva i saučesništvo u ubistvima ne zastarevaju

Treba li jednom stogodišnjaku suditi za dela koja su se dogodila pre 80 godina, i to jednom relativno gledano „samo točkiću“ u velikom mehanizmu nacističke mašine za ubijanje? Tomas Vil kaže: „Da, treba. Na Konferenciji ministara pravosuđa u Štutgartu u junu 2015. dogovoreno je da će Centrala za traženje nacističkih zločinaca nastaviti s radom u dosadašnjem obliku sve dok postoji krivično gonjenje, odnosno sve dok počinioci mogu da se identifikuju. Pod dva, zločini ne zastarevaju, to je zakonski isključeno, posebno s obzirom na dimenzije nacističkih zločina. To znači da se uopšte ne postavlja pitanje treba li voditi procese – oni moraju da se vode. A cilj krivičnog postupka uvek je utvrđivanje pojedinačne krivice.“

Do pre desetak godina samo je dokaz o direktnoj, ličnoj umešanosti u ubistva bio uslov za krivično gonjenje. Bivši čuvari koncentracionih logora pojavili su se na nacističkim procesima još 1960-ih i 1970-ih, ali samo kao svedoci. To se promenilo 2011. godine presudom bivšem nadzorniku koncentracionog logora Džonu Demjanjuku. Ono što se otada promenilo, kaže Vil, „jeste da čak i samo obavljanje službe u koncentracionom logoru tokom prepoznatljivih sistematskih ubistava može da opravda krivičnu odgovornost za saučesništvo, odnosno pomaganje i podržavanje ubistava u meri u kojoj je to potkrepljeno relevantnim dokazima na glavnoj raspravi, kao i da se na osnovu toga ne mora utvrđivati konkretna, individualna krivica za ubistvo zatvorenika.“

Presuda Denjanjuku kao prekretnica

Demjanjuk je 2011. u Minhenu u 91. godini osuđen na petogodišnju zatvorsku kaznu zbog pomaganja u ubistvu u više od 28.000 slučajeva. U presudi je navedeno da je on bio deo nacističkog sistema za istrebljenje. Otada je više osumnjičenih izvedeno pred sud i osuđeno, jer su kao čuvari u koncentracionim logorima pomagali u ubistvima, znajući da se nad zatvorenicima sprovode sistematska ubistva ili da se zatvorenici drže u uslovima koji dovode do njihove smrti („svesno i namerno“). U julu 2020. Okružni sud u Hamburgu osudio je 93-godišnjeg bivšeg čuvara koncentracionog logora Štuthof u blizini Gdanjska na dve godine zatvora uslovno, zbog saučesništva u ubistvu u 5.232 slučaja.

Da li će u preostalih nekoliko slučajeva doći do suđenja, to zavisi od sposobnosti osumnjičenih osoba u poodmakloj starosti da budu izvedene pred sud. Prema lekarskom nalazu, stogodišnjaku kojem počinje suđenje u četvrtak, može se suditi dva, do dva i po sata dnevno. Sud je do januara odredio 22 dana suđenja. Za optuženika je pripremljena posebna prostorija da može da se odmori.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu