Nacistčki fanatizam preteča eutanazije?

U leto 1933. nacional-socijalisti preuzimaju vlast u Nemačkoj. Novi vlastodršci hteli su da oblikuju društvo prema njihovom shvatanju. Odlučujući korak ka tome bilo je usvajanje "Zakona o sprečavanju rađanja potomstva kod ljudi sa naslednim bolestima", skraćeno "Zakon o naslednim bolestima". Nakon što je taj zakon usvojen u nemačkom Rajhstagu, ljudi, koji su bolovali od određenih bolesti, mogli su da budu sterilizovani. Time je trebalo da bude sprečeno nasleđivanje tih bolesti. Pristalice eugenike, učenja o genetičkom "poboljšanju" stanovništva, pozdravili su zakon: strah od "razmnožavanja" navodno "inferiornijih" ljudi bio je onemogućen. Za žrtve prisilne sterilizacije, ta nasilna intervencija značila je život bez potomstva. Mnogi su bili traumatizovani i patili celog života. Ali nacional-socijalisti su se nadali ostvarenju sna o "superiornoj rasi" u kojoj nema mesta za "bolesne" i "slabe".

Trijumfalni pohod eugenike

"Zakon o naslednim bolestima" obuhvatao je listu onih koji su bili primorani na sterilizaciju. Na primer ljudi koji su patili od "urođene maloumnosti", epilepsije, šizofrenije, nasledne slepoće i gluvoće, kao i ljudi sa "teškim telesnim deformacijama" i alkoholičari. Istoričarka Kristijane Rotmaler dugo se bavi istraživanjem istorije prinudne sterilizacije tokom nacional-socijalizma. Ona zna da se o učenju eugenike diskutovalo još u 19. veku.

"Ne može se reći: to su samo bili "zli nacisti". Biološko nasleđivanje je tada bilo veoma ozbiljan predmet. Pre svega su lekari pozdravili konačno postojanje zakona, prema kome bi se ostvario taj stari san genetike". San o savršenom društvu bez "inferiornih elemenata".

Socijalno-biološki ogled na ljudima

Kao posledica novog zakona, lekari su sterilizovali na hiljade ljudi sa navodno "naslednim bolestima." Pre svega je "urođena maloumnost" tumačena u socijalnom kontekstu, i pogađala je ljude koji su važili za autsajdere "narodne zajednice": tzv. asocijalne ljude, kriminalce, prostitutke ili jednostavno ljude, koji nisu bili dorasli zahtevima društva i otuda su važili kao "problematični". "Njima je često bila potrebna pomoć. Zbog toga su službe iz njihovih akata znale dosta o njima ", smatra Rotmaler.

Ali naučnici tog vremena nisu imali dublja saznanja o nasleđivanju bolesti: "Izrađena je konstrukcija, kako se određena obeležja nasleđuju - na primer boja kose. Kasnije se verovalo da se mogu identifikovati i karakterne osobine", kaže Kristijane Rotmaler.

"Sudovi za ljude sa naslednim bolestima"

Širom Nemačke ustanovljeni su "sudovi za ljude sa naslednim bolestima", koji su odlučivali o prisilnoj sterilizaciji. Predsednik je bio jedan pravnik, dvojica vlasnika - medicinari. Mišljenje lekara je samo podupiralo neophodnost sterilizacije. Kada bi se izrekla prisilna sterilizacija, pogođene osobe su imale tri mogućnosti, kaže Rotmaler: Da dopuste intervenciju, da ulože protest ili da nestanu. Žalbe su bile retko uspešne, za ljudima u bekstvu je tragala policija. Većina nije mogla da umakne odluci suda.

Prisilna sterilizacija sprovođena je u bolnicama širom Nemačke, čak i nad maloletnicima: Dakle i deca od 14 godina mogla su da budu sterilizovana - u izuzetnim slučajevima i mlađe osobe. Prema istraživanjima, procenjuje se da je do 1945. prisilno sterilizovano i do 400.000 ljudi samo u oblasti, koju su nacisti nazivali Velikonemačkim Rajhom. Smatra se da je oko 6.000 ljudi umrlo od komplikacija zahvata.

Milostiva smrt

"Neizlečivo bolesnima ... može se obezbediti milostiva smrt", zapisao je Adolf Hitler u belešci od 1. septembra 1939. - tog dana je izbio rat. Time je započela još jezivija faza eugenike nacional-socijalista: ubijanje "inferiornog života". Eutanazija (dobra smrt) je značila ubijanje psihički bolesnih i ljudi sa invaliditetom.

Lekari i negovatelji su bili odgovorni za izbor i ubijanje žrtava. Tokom "Akcije T4", nazvanoj prema centrali organizacije za eutanaziju u berlinskoj ulici Tirgartenštrase, do avgusta 1941. smrtonosnim injekcijama i u gasnim komorama ubijeno je 70.000 ljudi. Akciju ubijanja su prekinuli protesti u katoličkoj crkvi. Ipak, do kraja rata su nadalje deca i odrasli bili žrtve eutanazije, koja je od tada manje otvoreno propagirana i sprovođena.

Prisilna sterilizacija i eutanazija

Da li je "Zakon o sprečavanju rađanja potomstva kod ljudi sa naslednim bolestima" postavio temelj za ubijanje ljudi ometenih u razvoju? "Ne može se tvrditi da je eutanazija bila radikalizovaniji korak prisilne sterilizacije", smatra Kristijane Rotmaler. "Superiorna ideja o tome da se društvo otarasi tzv. socijalnog balasta, podrazumevala je naravno obe mere."

Nemačka nije bila jedina zemlja, koja je nasilno prisiljavala ljude na sterilizaciju. U SAD i u Švedskoj vlasti su pribegavale toj prinudnoj meri. Samo je u SAD prošlog veka prisilno sterilizovano 60.000 ljudi. Istovremeno, samo je nacionalsocijalistička Nemačka prebegla planskom ubijanju bolesnih i hendikepiranih ljudi.

Žrtve "zakona o sprečavanju rađanja potomstva kod ljudi sa naslednim bolestima" nakon 1945. decenijama nisu dobili ni priznanje ni odštetu. Tek je 1988. nemački Bundestag proglasio da su prisilne sterilizacije sprovedene nad stotinama hiljada ljudi bile nepravda nacional-socijalizma.

Autor: Lipke fon Švarc / Ivana Ivanović
Redakcija: Jakov Leon