Tereza Mej je vrlo bučno izgubila glasanje o Sporazumu o izlasku iz EU. Nakon istorijskog poraza, britanska premijerka bi zapavo morala da podnese ostavku – ali pitanje o tome Terezu Mej guši u srži.
Ona je, kako kaže, preuzela funkciju kako bi sprovela Bregzit i ona će taj zadatak da ispuni. I tačka. I preživeće glasanje o nepoverenju – jer, njeni sopstveni redovi ponovo se zbijaju, čim dođe do pitanja očuvanja vlasti. Ali za britansku politiku, upornost Tereze Mej koja se odavno graniči s tvrdoglavošću, u stvari je zla kob.
Sasvim zasluženi poraz
Ona je zaslužila poraz u parlamentu, jer ga je sama skrivila. To da su njena vlada, parlament i kompletna britanska politika zbog Bregzita toliko podeljeni i blokirani, rezultat je između ostalog i specifične političke nesposobnosti Tereze Mej. Šefica vlade od samog početka na umu je imala samo njene konzervativce, razgovarala je sa svojim sopstvenim jastrebovima i po svaku cenu pokušavala da održi zajedništvo u partiji. Pritom je propustila da pronađe saveznike, da pruži ruku opoziciji i napravi kompromise.
Njena neprijateljska retorika prema radnicima iz EU, protiv Evrope same, još više je produbila jaz između strana. Na taj način ona sebi nije stvorila prijatelje među evropskim kolegama, na čiju podršku je upućena tokom i nakon Bregzita. Terezi Mej nedostaje habitus prave državnice. Ona ne deluje iz pozicije odgovornosti za budućnost i za dobrobit Velike Britanije. Ona je kao suviše mala i suviše uska političarka, suviše uska i bez fantazije za teška vremena koja su zemlju zadesila zbog Bregzitom.
Britanci bi želeli drugog šefa vlade, ali vođu opozicije Džeremija Korbina ne smatraju prikladnim, čak ni u njegovim sopstvenim redovima. Za sada nema nikoga na vidiku ko bi mogao da preuzme tu ulogu. Čini se kao da su zdrav razum, spremnost na kompromis i istorijsko razumevanje o međunarodnoj ulozi i mogućnostima zemlje, iz britanske politike nestali preko noći.
Ovo je samo početak kraja
Ali prava noćna mora je to što svađe oko Bregzita još dugo neće biti okončane. Političke institucije pokazale su se nedorasle izazovima. Vlada je podeljena, zakazala je. A parlament, sve do sada, uspeva da se postavi samo protiv postojećih predloga, ali ne i da se odluči za put koji vodi iz krize.
Pritom se jedina prilika da se izbegne horor-verzija Bregzita može pronaći u Donjem domu parlamenta. Nezavisno od stranačke pripadnosti, poslanici bi morali da pokušaju da stvore većinu. To bi moglo da bude oko nešto „mekšeg“ Bregzita, nešto poput ostanka na zajedničkom unutrašnjem tržištu. Ili drugi referendum – ako laburističko rukovodstvo konačno odustane od svojih socijalističkih iluzija.
Nijedno od tih rešenja nije lako postići, nijedno ne garantuje srećan kraj. Sukob i rovovski način razmišljanja će se nastaviti. Neprijateljstvo i ogorčenost još godinama će trovati britansku politiku. I upravo u tome se pokazuje prava priroda Bregzita: on nosi sa sobom nezamislivu destruktivnu silu. I ne razara, kako se očekivalo, Evropsku uniji. On razdire Veliku Britaniju. Bregzit je za tu zemlju najveće moguće zlo.