Svaki stoti stanovnik sveta morao je sve iza sebe da ostavi, da uzme samo najpotrebnije, jer je bio prinuđen da beži. Zbog progona, rata i nasilja, ili gaženja osnovnih ljudskih prava. I više od polovine su deca.
To su poražavajući podaci Visokog komesarijata UN za izbeglice (UNHCR), koji su objavljeni povodom Svetskog dana izbeglica. Kako se navodi, u svetu je blizu 80 miliona izbeglih i raseljenih, skoro deset miliona više nego pre godinu dana i više nego ikada ranije.
Iza tih brojeva ne stoje samo beskrajno tužne ljudske sudbine. Oni su i dokaz neuspeha globalne politike.
Međunarodni sistem reda i pravila se urušava. U svetu se povećava trgovina oružjem, što dodatno rasplamsava sukobe. Nepravedan ekonomski poredak ljude gura u siromaštvo i istovremeno im uskraćuje sredstva za život.
Nakon kratkog korona-predaha, klimatske promene će verovatno nezaustavljivo voditi ka rastu temperatura, što će opet primorati milione ljudi da napuste svoje domovine.
Sankcije dodatno pogoršavaju već preteške uslove. Sankcije ciljaju elite, ali pogađaju široku populaciju. Prema izveštaju UN, najveći broj izbeglica dolazi iz Sirije i Venecuele. Obe zemlje su pod teškim sankcijama. SAD su u sredu pooštrile sankcije protiv Sirije. U iščekivanju takve odluke, cene životnih namirnica su se drastično povećale, čak i u uporištu pobunjenika, Idlibu. Glad se širi tamo gde već dugo nema rata.
Objašnjenje za to se možda krije u detalju koji je naglasio Visoki komesar UN za izbeglice Filipo Grandi: već godinama se smanjuje broj ljudi koji se vraćaju u svoje zemlje. Procenjuje se da se devedesetih oko milion i po ljudi godišnje vraćalo u svoje domovine, a danas to čini manje od 400.000 ljudi godišnje.
Svetski dan izbeglica se obeležava dvadeseti put po redu i UNHCR opet predstavlja svoj godišnji izveštaj. U međuvremenu, to deluje kao ritual. Ipak, to je važna prilika da se pažnja usmeri na one najslabije, kojima je hitno potrebna pomoć, kao i akcija politike.
U vreme korone svi ti problemi pali su u drugi plan. Iz dana u dan pratimo brojke koje ilustruju pandemiju, diskutujemo o obavezi nošenja maski i pravilima o odstojanju. Postignut je dogovor i o velikim programima za oživljavanje privrede u industrijskim zemljama.
To pokazuje šta je sve moguće postići odlučnom političkom akcijom. Zašto tako nije i kada je reč o izbeglicama? Koje inače epidemija naročito teško pogađa.
U izveštaju UN se jasno naglašava da je Nemačka mnogo učinila za izbeglice. Sa oko 1,1 milion primljenih izbeglica, Nemačka je na petom mestu u svetu. Ali to što je u međuvremenu najveća opoziciona stranka u Bundestagu upravo desničarska Alternativa za Nemačku, pokazuje da spremnost za prihvat izbeglica ima granice i otkriva politički jaz koji demagozi produbljuju.
Trenutno sve manje izbeglica pronalazi put do Nemačke: tokom maja, u jeku epidemije, u Nemačkoj je podneto tačno 3.777 zahteva za azil, dok je u prvih pet meseci ove godine bilo oko 50.000. To je u velikoj meri povezano za zatvaranjem granica unutar EU, a posebno sa sve višim zidovima na rubovima tvrđave Evrope, zbog kojih se Sredozemno more pretvorilo u ubilački jarak, a svečani govori o evropskim vrednostima zvuče smešno.
Više od polovine izbeglica utočište traži unutar granica svojih zemalja. Od onih koji zemlju napuste, tri četvrtine ostaju u nekoj od susednih zemalja. Tako je Turska sa 3,6 miliona izbeglica, ispred Kolumbije, vodeća zemlja u svetu kada je reč o prihvatu izbeglica. I to treba pozdraviti, bez obzira na to što vlada u Ankari izbeglice redovno zloupotrebljava kako bi izvršila pritisak na Evropsku uniju.
Evropa može i mora mnogo više da učini, kako bi izbeglice bile bolje zbrinute u blizini svojih zemalja. Prema podacima UNHCR, 80 odsto izbeglica živi u regionima u kojima je situacija sa prehranom kritična. Njima mora da se pruži ono najvažnije – perspektiva. To će koštati mnogo novca. Ali to je dobra investicija.