„Naći ćemo te“
22. februar 2019.
„Gde se kriješ. Znamo da nisi u svom stanu“, Ajaša lista dalje. „Naći ćemo te čak i da odeš na kraj sveta, imamo ljude koji mogu da te pronađu.“
Ajaša sedi u kuhinji u majici i trenerci, pred njom je fascikla. A u fascikli su sakupljene sve pretnje. Odštampane i prevedene kod zvaničnog prevodioca za nemački jezik. U fascikli je i ova poruka: „Ambasada ima ljude koji će u opštini da iskopaju sve informacije o tebi“. Ona prepoznaje saudijski broj. Pretnje stižu od njene porodice iz Saudijske Arabije.
Ajaša je u svojim ranim 30-im i kao izbeglica živi u Nemačkoj. Pobegla je od svoje porodice i od sistema koji čak i odrasle žene tretira kao da su maloletne. Saudijskim ženama je za skoro sve potrebna suglasnost muškog staratelja.
Kontrola preko telefona
Tako je bilo i kod Ajaše. Gde god da je išla, pratio bi je jedan od starije braće. Ili bi je vozač odvezao i ponovo vratio. Trebalo je da se uda za čoveka kojeg do tada nikada nije videla. Pošto joj je on od prvog trenutka bio antipatičan, Ajaša je skovala smeo plan bekstva.
Ukrala je mobilni telefon svog oca – iskoristila je njegovo „oružje“. Otac je koristio jednu aplikaciju pomoću koje je mogao da je kontroliše. Reč je o „Absheru“, elektronskom servis-programu koji se nalazi u ponudi na internet-stranici saudijskog Ministarstva unutrašnjih poslova. „Absher“ se bez problema i besplatno može pronaći u verzijama za Android i Epl.
Na stranici App-Store piše da je više od 11 miliona korisnika navodno već instaliralo taj program. Uz pomoć te aplikacije muškarci mogu da registruju broj pasoša svojih žena, a zatim, ukoliko to žele, unesu zabranu putovanja za njih.
Za Ajašu je „Absher“ od prokletstva postao blagoslov. Uspela je da promeni šifru na aplikaciji kod svog oca. Potom je sama sebi dala dozvolu za putovanje i u avgustu 2017. sela je u avion za Nemačku. „Nisam imala šta da izgubim“.
Kada je nakon sletanja predala zahtev za azil, put ju je automatski odveo u Halberštat – mali grad u nemačkoj pokrajini Saksonija-Anhalt. Tu u Halberštatu, nemačka Savezna služba za migracije i izbjeglice (BAMF) ima svoju ispostavu. I to je jedino mesto na kojem se obrađuju zahtevi za azil iz Saudijske Arabije.
„Platićeš glavom“
Tokom procesa za dobijanje azila, izbegli po pravilu žive u centralnom izbegličkom prihvatnom centru u Halberštatu. Četiri žene sa kojima je DW prethodnih nedelja vodio intenzivne razgovore, ubeđene su da ih druge izbeglice sa arapskog područja u centru prisluškuju. Jedna žena je, u prisustvu DW, podnela krivičnu prijavu protiv svog supruga u Saudijskoj Arabiji, kao i protiv cimerke u centru u Halberštatu. Službenici su njenu izjavu uzimali sat i po.
Nedostaju konkretni dokazi. Reč je samo o sumnjama, kao kod Nure i Mašael. Već po njihovom dolasku u Nemačku počele su da im stižu uznemirujuće poruke preko Vocepa. „Misliš da ne znamo gde si“, odjednom je pisalo na displeju telefona. „Saudijska ambasada nam je dala informacije. Platićeš glavom.“ Obe žene doživljavale su pretnje kao psihički teror. „Ima toliko mnogo saudijskih žena koje nikada nisu imale šansu da pobegnu“, kaže Mašael. „Ovo nam je sada prilika da budemo njihov glas.“
Nemačko Savezno ministarstvo unutrašnjih poslova u Berlinu je, na pitanje DW da li u prihvatnim centrima u Saksoniji-Anhalt postoje špijuni, saopštilo da o tome nema saznanja. Ukazali su takođe da je to „u nadležnosti pokrajina“.
Pokrajinsko Ministarstvo u Saksoniji-Anhalt odgovorilo je ovako:
„Problematika u vezi s izbeglicama iz Saudijske Arabije je poznata u Saksoniji-Anhlat. Nadležne službe razvile su procedure da se odgovarajućim merama spreče moguće opasne situacije za pogođene osobe.“
Na pitanje na koju problematiku se konkretno misli i koje mere su preduzete, Ministarstvo nije pružilo dodatne informacije.
Surova smrt novinara Džamala Kašogija pokazala je kako se Saudijska Arabija odnosi prema kritičarima režima. Kašogija, koji je živeo u egzilu, početkom oktobra su u saudijskom konzulatu u Istanbulu udavila su, a potom isekla na komade petnaestorica komandosa koji su specijalno zbog toga doputovali u grad na Bosforu. Njegov leš do danas nije pronađen. Slučaj istražuju Ujedinjene nacije.
Osim toga, o spektakularnom bekstvu 18-godišnje Rahafe Mohamed al Kunun pisalo je i naslovnim stranama širom sveta. Ta mlada žena htela je da pobegne od svoje porodice u Australiju, ali su je tokom presedanja u tajlandskom glavnom gradu Bangkoku u tome zaustavile tamošnje službe.
Deportaciju je izbegla tako što se zabarikadirala u tranzitnom delu aerodroma i na situaciju u kojoj se nalazi skrenula pažnju preko Tvitera. Na kraju je dospela pod zaštitu UNHCR. Rahaf je u međuvremenu dobila azil u Kanadi.
„Pod određenim okolnostima – smrtna kazna“
Drugi slučajevi nisu završili tako dobro – kao na primer slučaj Dine Ali. I ona je u aprilu 2017. pokušala da pobegne u Australiju. Zaustavljena je na Filipinima i deportovana u Saudijsku Arabiju. Otada joj se gubi svaki trag.
„Ako se žene vrate protivno njihovoj volji, mogu da budu optužene za neposlušnost i narušavanje ugleda“, objašnjava Rotna Begum iz organizacije za ljudska prava „Hjuman rajts voč“ (HRW). One bi mogle da dobiju doživotnu robiju ili čak da pod određenim okolnostima budu osuđene na smrtnu kaznu. Begum za DW potvrđuje da su njenoj organizaciji poznati slučajevi da „saudijske službe vrše pritisak na žene da se vrate svojim porodicama“.
„Mislim da je ambasada“
I Štefan Paintner iz „Sekularne pomoći za izbeglice“ u Kelnu smatra da su svedočenja saudijskih žena verodostojna. Upadljivo je to koliko su porodice tih žena u dalekoj Saudijskoj Arabiji informisane. „Ili porodice traže pojedince koji bi ušli u trag ženama, ili postoji neka centralna organizacija koja to radi za te porodice“, tvrdi Paintner. „Ja mislim da je to ambasada. Nemam dokaza, ali ovo nadgledanje pomalo prevazilazi mogućnosti koje sebi jedna porodica može da priušti.“
Paintner je uveren da se u prihvatnom centru u Halberštatu vrbuju druge izbeglice kako bi podnosile izveštaje ambasadi u Berlinu. „Mislim da nije posebno teško pronaći ljude, ali ne verujem da je u pitanju sofisticirana mreža agenata.“
„Kao na tacni“
Početkom februara 2019, prema podacima Ministarstva unutrašnjih poslova Saksonije-Anhalt, u toj nemačkoj pokrajini registrovano je 146 izbeglih osoba. Njih 97 dobilo je pravo na boravak. Ali, i kada neko dobije pravo na azil, on ipak mora da ostane u Saksoniji-Anhalt, jer sve izbeglice dobijaju takozvani „uslovljeni boravak“.
To konkretno znači da izbeglice i nakon pozitivne odluke o azilu moraju da ostanu u pokrajini u kojoj su prošle postupak dobijanja azila. A koncentracija olakšava potragu. U Halberštatu, gradiću sa 45.000 stanovnika, izbeglice su saudijskim službama „ponuđene kao na tacni“, žali se aktivista Štefan Paintner.
U opravdanim slučajevima moguća je i promena mesta boravka, potvrdilo je za DW pokrajinsko Ministarstvo unutrašnjih poslova. Zakonodavac dozvoljava „izuzetke u okviru pojedinačne provere“. Ajaša je dakle izuzetak.
Nakon što joj je u oktobru 2017. odobren azil, dobila je mali stan u gradu Hale, na stotinak kilometara od Halberštata. Ali, kako je rekla, od početka se tamo nije osećala bezbedno. Jedno veče je muškarac arapskog izgleda više minuta stajao u hodniku ispred njenih vrata. Ajaša je o tome obavestila policiju. Ali, kako su joj objasnili, krivičnu prijavu nije mogla da podnese, jer se nije dogodilo ništa protivno zakonu.
U avgustu 2018. neko je jednog jutra kucao na njena vrata. Pred njenim vratima stajala je jedna potpuno pokrivena žena. „Delovala je zbunjeno, kao da joj je potrebna pomoć“, priča Ajaša. Ali, kada je otvorila vrata, žena ju je gurnula unutra u stan, a sa strane je izleteo crnokosi muškarac sa bradom. Njih dvoje su pretraživali stan, a Ajaša se u panici zaključala u kupatilo. Ponovo je pozvala policiju i zatim se preselila u sigurnu žensku kuću.
„Niko ne može da te zaštiti od nas“
A onda su iznenada stigle vocep-poruke iz Saudijske Arabije. Neko je njenoj porodici očigledno odao broj njenog nemačkog telefona. Ton poruke bio je više nego jasan. „Hoćeš li da ti otkrijem jednu tajnu? Znaš li da smo mogli da te uhvatimo?“ – tako je pisalo u poruci. „Sećaš li se ljudi koju su ti ušli u stan? Mi smo ih poslali, da bi znala da možemo da te uhvatimo.“
To je trajalo dva dana. „Inače, samo je pitanje vremena kada ćemo da otkrijemo tvoje novo boravište. Onda te niko više neće spasiti od nas.“ Ajaša kaže da saudijski broj s kojeg su poslate poruke pripada jednom od njene braće.
U septembru 2018. napustila je Saksoniju-Anhalt i otišla u Hamburg, u anonimnost velikog grada. Tamo sada živi sa novim brojem mobilnog telefona. Ali ostaje na oprezu. A saudijska ambasada u Berlinu, bez obzira na mnoge pokušaje da je kontaktiramo, nije bila spremna da razgovara sa DW o sumnjama tih žena.
*Sva imena u ovom tekstu su izmenjena, u radu na tekstu pomogao i Hasan Husain iz DW-redakcije na arapskom.