Nemački problemi zbog prisilnog povratka

Nemačka vlada ne uspeva da brzo stavi na snagu svoj novi Zakon o ubrzavanju azila“. Nacrt zakona, prema kojem bi se ubrzao povratak u zemlje porekla, sastavljen je za dva meseca i polovinom oktobra prošao je kroz nemački parlament u roku od 48 sati. Zakon bi trebalo da stupi na snagu 1. novembra 2015. godine.

Ali, ni to nije bilo dovoljno brzo. U petak, 23. oktobra, vlada je iznenada objavila da će novi zakon da stupi na snagu već narednog dana (24.10), što je sedam dana pre planiranog. Taj potez je Peter Altmajer, novoimenovani vladin koordinator za pitanja izbeglica, najavio kao „dobar znak“.

Ipak, iako su u nemačkim medijima kružile spekulacije o „masovnim izgonima“, pokazalo se da nemačka birokratija ne može tako lako da odstupi od svog ustaljenog tempa. U vestima tokom vikenda nije bilo slika izbeglica koje su dovezene na aerodrom kako bi bile prisilno vraćene u svoje zemlje, niti je bilo vojnih aviona za koje se pričalo da bi mogli da budu angažovani za prisilni povratak.

„Zvuči kao da će se upravo sada početi s prisilnim povratkom, ali ja to ne vidim, to je daleko složeniji proces“, kaže stručnjak za pitanja azilanata Barbara Jon, predsednica saveza humanitarnih organizacija koji broji stotine članica „Paritetiše volfartsferband“. „Ljudi će nastaviti da donose žalbe, potvrde o bolestima i certifikate o umanjenim sposobnostima.“

„Nema prisilnog povratka po svaku cjenu“

Čak ni na aerodromima deportacije nisu neizbežne, kaže Kristijana Altenhofen, portparolka savezne policije na aerodromu u Frankfurtu. Policija može da obustavi proces prisilnog povratka do poslednjeg trenutka. „Kontrolišemo ih i, ukoliko su bolesni ili povređeni, ili ukoliko je očigledno da ne mogu da podnesu let, vodimo ih na lekarski pregled“, kaže ona za DW. „Postoji pravilo koje je iznad svih: nema prisilnog povratka po svaku cenu. Nikakav prisilni povratak nije vredan narušavanja zdravlja ili nečijeg dostojanstva.“

Na aerodromima često dolazi do ružnih situacija, priča za DW advokat Oda Jenč. „Ima mnogo slučajeva u kojima prisilni povratak jednostavno ne može da bude izveden na silu“, kaže Jenč koja zastupa mnoge potražioce azila. „Postoje slučajevi u kojima pravila avio-kompanije kažu da se ni jedna osoba ne može ukrcati na avion ukoliko to ne čini dobrovoljno. I onda se dešavaju slučajevi kada osoba odbija da ukrca – vrišti, baca se na pod, ne želi da putuje. To onda najčešće znači da prisilno iseljavanje ne može da se realizuje.“

Takvih incidenata verovatno će biti još više, jer prema uredbama novog Zakona, lokalne vlasti nisu dužne da obaveste izbeglice o prisilnom iseljavanju. „To se obično dešava u njihovim domovima – ljude odvode iz kreveta u ranu zoru“, kaže Jenč. „To je posebno stresno za porodice s decom – to je nova situacija za njih. Ranije su javljali porodicama: tog i tog dana pozvani ste da dođete na to i to mesto, gde ćete biti u pratnji policije sve do granice; molimo vas da ponesete prtljag i neophodne lekove. To je bilo mnogo humanije.“

Prema novom zakonu, to poprilično da se promeni. „Ljude će odvoditi iz njihovih kreveta zajedno sa uplakanom decom, bez prtljaga, bez lekova koji su im možda neophodni, strpaće će ih u automobil i odvesti“, kaže Jentč.

Vezane ruke

Policija ima i specijalno obučene službenike koji, ukoliko je to potrebno, prate povratnike na letovima. Sada će ti službenici imati više posla, jer će biti i više onih koje će se iznenadno vraćati u zemlje porekla. „Morate da budete naročito oprezni“, kaže Altenhofen. „Oni često moraju da smiruju ljude i objašnjavaju im šta se dešava, jer su izbeglice iznenađene, a to situaciju čini dodatno stresnom.“

Policija ima spremnu hranu i odeću na aerodromu u slučaju da su potrebni povratnicima. „Naravno da možete da diskutujete o tome koliko je prisilni povratak human sam po sebi“, kaže Altenhofen, „ali mi se trudimo da ono što radimo bude što humanije.“

Ipak, Barbara Jon ističe da ljudi koji su ostali nakon isteka roka za boravak, krše zakon i da policija može da koristi i silu da te ljude ukrca na avion, a ukoliko je to neophodno, pod određenim uslovima mogu i da im budu vezane ruke.

Nema brzih rešenja

Iako je izvesno da će zbog novih pravila biti više prisilnih iseljavanja, to se neće odraziti na većinu izbeglica koje dolaze u Nemačku – pogotovo ne na izbeglice iz Sirije koje su došle ovog leta. Oni koji se vraćaju većinom su iz balkanskih zemalja, koji uglavnom nikada ne dobiju azil, zato što je nemačka vlada te zemlje ocenila kao „sigurne“.

Nemački lideri upozorili su da nove mere neće doneti olakšanje preopterećenoj javnoj administraciji. „Prisilna iseljavanja neće rešiti problem“, rekao je gradonačelnik Berlina Mihael Miler za nemačku novinsku agenciju DPA. „Dolazi previše potražilaca azila.“

Statistike to potvrđuju. Prema podacima Ministarstva unutrašnjih poslova, 193.000 zahteva za azil je odbijeno, ali čak 140.000 ljudi ima status kojim se njihov boravak u Nemačkoj „toleriše“ (tzv. Duldung), što znači da je prisilni povratak nemoguć, najčešće iz zdravstvenih razloga. Tih 50.000 izbeglica, koje bi u teoriji mogle odmah da prisilno budu iseljene, samo su deo od 800.000 izbeglica za koje se pretpostavlja da će ove godine podneti zahteve za azil.

„Vlada se ne hvata u koštac s problemom onako kako bi trebalo“, kaže Jenč. „Naravno, u našem je interesu da se proces dobijanja azila ubrza, ali bi taj proces trebalo da vode dobro obučeno osoblje i obučeni prevodioci.“

Za Jenča, ubrzavanje procesa prisilnog iseljavanja neće doprineti rešavanju velikog problema nemačkog azilantskog sistema – nedostatku dobro utreniranog osoblja. „Nemamo odluke koje su efikasne i dobre, ljudi godinama čekaju odluku, a onda su odluke tako loše da je evidentno da bi na njih trebalo uložiti žalbe. To je razlog zbog kojeg čitav proces traje toliko dugo – a ne činjenica da prisilna iseljavanja nisu obavljena na vreme.“