Nema pasoša – nema deportacije
30. mart 2018.
Džon O. (pravo ime poznato redakciji) je 2014. godine dobio pismo u kojem stoji da je njegov zahtev za azil odbijen. Nigerijac je u Nemačkoj već tri godine. Ured za strance hoće da vrati Džona u njegovu matičnu zemlju. Ali to ne ide, zato što kaže da mu je pasoš ukraden. Bez putne isprave nema vraćanja iz Bavarske u Nigeriju.
„Trpljeni boravak (Duldung) mu se produžava svakih mesec dana“, kaže za DW pravnik Lotar Pancer, koji savetima pomaže 41-godišnjem Nigerijcu. „Svakog meseca mora da ide u ured kako bi mu se produžio boravak.“
- pročitajte još: Tesla je deportovan iz Nemačke
Džon O. je jedan od stotina hiljada stranaca u Nemačkoj čiji je zahtev za azil odbijen. Njih ne deportuju – zato što su bolesni, zato što nema bezbednog puta da bi se vratili u zemlju iz koje su došli, zato što se u njoj vodi rat ili zato što važe za osobe bez države. Ili, kao u slučaju Nigerijca iz Bavarske, zato što im nedostaje pasoš ili drugi dokument.
„Odgovori su retki“
Prema podacima Ministarstva unutrašnjih poslova, prošle godine je 65.000 ljudi trebalo da napusti Nemačku, ali do toga nije došlo zato što nemaju dokumente. Skoro dvostruko više nego godinu dana ranije.
Taj porast je u vezi sa dolaskom velikog broja izbeglica 2015. i 2016. godine, kaže Ernst Valter, predsednik policijskog sindikata. Za deportaciju onih koji su dužni da napuste zemlju zadužena je savezna policija. „Ali to ima veze i sa tim da sve više njih pokušava da prikrije svoj identitet, kako ne bi bili izloženi opasnosti od deportacije“, kaže Valter za DW. „A mi kao služba smo tu da uspostavimo vladavinu prava. Naravno da je nedopustivo da neko ko baci svoj pasoš i krije svoj identitet ostane u zemlji, a da moraju da se vraćaju oni koji su pošteni.“
Zato je važno razjasniti poreklo i identitet osoba kojima je odbijen zahtev za azil i obezbediti privremene pasoše, kaže Valter. Savezna policija bi to trebalo da radi jer je u stalnom kontaktu sa policijskim službama drugih zemalja, poput Maroka.
Prema internom izveštaju Ministarstva unutrašnjih poslova, koji su ovih dana citirali nemački mediji, saradnja sa stranim službama se često odvija veoma otežano. U Indiji je „obrada zahteva za izdavanje pasoša ili spora ili je nema“, u Pakistanu „kasni“, u Libanu su „odgovori na zahteve krajnje retki“.
Pritisak iz Berlina
Ministarstvo unutrašnjih poslova zato želi da poveća pritisak na zemlje porekla koje nisu kooperativne – jer je izostanak dokumenta trenutno najčešći razlog za „Duldung“. Sredstva za izvršenje pritiska mogu biti „politika koja se tiče razvojne pomoći ili vizne politike“, kaže portparol ministarstva Johanes Dimrot. Na kraju krajeva, zemlje porekla su obavezne da nazad prime svoje državljane.
- pročitajte još: Bluz iz nemačkog predsoblja
Hoće li Nemačka uskratiti razvojnu pomoć zemljama ukoliko ne bude izdavale pasoš ljudima koji su obavezni da napuste Nemačku? U Ministarstvu za razvojnu pomoć takve ideje nailaze na malo podrške. Tamo se više radi na pozitivnim podsticajima.
Do 500 miliona evra godišnje bi trebalo izdvojiti za otvaranje radnih mesta i školovanje za povratnike u Iraku, Nigeriji, Avganistanu i drugim zemljama. Time ministar Gerd Miler iz Hrišćansko-socijalne unije (CSU) želi da podstakne 20.000 do 30.000 odbijenih tražilaca azila godišnje da se dobrovoljno vrate u svoje zemlje, najavio je u intervjuu za list Augsburger algemajne.
Bolje reći istinu
Ipak, nije svaki stranac bez pasoša namerno uništio svoju putnu ispravu. Često se dešava da krijumčari izbeglicama uzmu dokumente, kaže Klaus-Ulrih Prels iz Saveta za izbeglice u Kelnu. Zbog straha od policije i vojske u matičnoj zemlji, neki ljudi uništavaju dokumente već na samom odlasku iz zemlje, kao što je slučaj u Eritreji.
„Naravno da pasoš treba i mora da se pokaže ukoliko postoji, kako bi od početka bio utvrđen identitet“, kaže Presl za DW. „Ali sam pasoš nije dovoljan da bi neko bio deportovan iz zemlje, neophodni su i drugi razlozi.“
Presl upozorava ljude koji su podneli zahtev za azil da ne daju pogrešne informacije nemačkim službama. To bi moglo da im se obije o glavu kada kasnije, dobro integrisani, treba da dobiju pravo na boravak. „Tada ljudi dolaze u savetovališta i kažu da su izmenili slova u imenu ili datum rođenja. To onda postaje problem jer je zataškavanje ličnog identiteta u mnogim slučajevima razlog da se ne odobri pravo na boravak.“
- pročitajte još: BND: „Balkanska ruta je ponovo otvorena"
Ukoliko pasoš nestane, podnosilac zahteva za azil treba da pomogne u pribavljanju novog i rasvetljavanju identiteta. Ukoliko neko ne ispuni tu obavezu, nadležne službe mogu da izvrše pretres stana, provere sadržaj mobilnog telefona, kao i da izreknu kazne.
U slučaju Džona O. na kućnu adresu je stigla kazna „zbog nedovoljnog pružanja pomoći u pribavljanju dokumenata“. Uložio je žalbu, ali prošle sedmice je Okružni sud presudio: 700 evra kazne. To je mnogo novca za ovog Nigerijca. U međuvremenu je bio u nigerijskoj ambasadi i podneo je zahtev za novi pasoš.