Neumorni čovek iza kamere
5. septembar 2017.
Verner Hercog odrastao je u bavarskoj provinciji, a poslednjih godina etablirao se čak i u Holivudu. Ukoliko se izuzmu više komercijalno orijentisani nemački režiseri, poput Rolanda Emeriha, Herceg je u SAD u međuvremenu najuspešniji nemački filmadžija – barem ako se gleda iz umetničkog ugla. Danas, 5. septembra, Verner Hercog slavi 75. rođendan.
Hercog i velike zvezde Holivuda
Poslednjih godina Hercog je radio s velikim zvezdama kao što su Eva Mendes, Nikol Kidman, Nikolas Kejdž, Vilijam Defo i Kristijan Bejl. To da je s takvim holivudskim veličinama uspeo da realizuje milionske projekte bez da se povinuje tradicionalnom studijskom sistemu američke filmske industrije, tajna je Hercegovog uspeha. Ime Verner Hercog u međuvremenu ima veliku reputaciju, postalo je brend – iako možda i nije remek-delo sve što poslednjih godina snima.
Ali taj uspeh nekako se uklapa u Holivud i u njegovu karijeru koju su obeležila brojna iznenađenja. Hercog je, pored Rajnera Vernera Fasbindera, Vima Vendersa i Folkera Šlendorfa, najpoznatiji režiser generacije Novog nemačkog filma. Šezdesetih godina ona je počela da menja okoštali i umetnički siromašan nemački film. Hercog je još tada bio individualista, neko ko se ne podređuje bilo kojoj grupi. Nikada nije bio isključivo sineast.
Samouki Verner Hercog
I dan danas Verner Hercog ističe da su doživljaju iz detinjstva znatno više uticali na njega nego film kao umetnička forma. Tako zna da kaže da je dubok utisak na njega, dok je bio malo dete, ostavio Rozenhajm u plamenu za vreme bombardovanja. Da postoji film, otkrio je kasnije kao mladić.
Hercog je kao samouk počeo s kratkim filmovima, a u mlađim danima snimio je i prve, duže igrane filmove. Film „Znaci života“ (Lebenszeichen, 1968), priča o tri vojnika Vermahta na jednom grčkom ostrvu, već ukazuje na njegove tipične teme u kasnijim radovima. Ljudi u teškim situacijama, bliskost protagonista ludilu, uticaj prirode na duševno stanje njegovih figura. I ekranizacija Kaspara Hauzera poseže za tim motivima u filmu „Svako za sebe i bog protiv svih“ (Jeder für sich und Gott gegen alle, 1974).
Hercog i Kinski: idealan par nemačkog filma
Široj publici Hercog postaje poznat kroz saradnju s ekscentričnim glumcem Klausom Kinskim. Sa njim je snimio pet filmova, među kojima su rimejk vampirske-sage „Nosferatu“ i adaptacija Georga Bihnera „Vojcek“ (Woyzeck), oba snimljena 1979. godine. Filmove „Agire, gnev božji“ (Aguirre, der Zorn Gottes ,1972) i „Fickaraldo“ (Fitzcarraldo, 1982) snimao je sa Kinskim u Južnoj Americi, pričajući priču o osvajačima, vojnicima i kolonijalistima na ivici ludila.
Za film je osvojena planina
Uvek su bile legendarne priče sa snimanja filmova koje su stizala u njegovu nemačku domovinu. Ne samo o žestokim sukobima sa njegovom zvezdom Klausom Kinskim, već i o nezgodama i velikim radovima na setu zbog kojih je snimanje kasnilo – sve to je budilo maštu kritičara i gledalaca. Za potrebe snimanja filma „Fickaraldo“ ponovo je izgrađen jedan istorijski brod koji su ljudske ruke nosile preko planine. I to oslikava njegov režiserski stil: Hercog nikada nije bio čovek filmskih studija, već režiser koji je svoje teme na licu mesta duboko proživljavao.
Nakon smrti Kinskog, o Hercogu se manje govorilo. U Nemačkoj je bilo manje interesovanja za njegove radove. Hercog je gotovo nestao iz javnosti i zato što nekoliko godine nije snimao igrane filmove, već se koncentrisao na insceniranje opera. Devedesetih gotovo da nije bilo godine kada – umetnik rođen u Minhenu – nije snimio barem jedan film, pre svega dokumentarce o prirodi i skurilnim likovima. Hercog je oduvek imao dar za jedinstven pogled na dešavanja na rubu društva i civilizovanog sveta.
Spektakularne scene
Hercogovi filmovi u to vreme su bili sve drugo samo ne klasični i „realistični“. Već sami nazivi – „Zvona iz dubine“, Odjeci iz mračnog carstva“ „Lekcije u tami“ – ukazuju na to šta ga je zaokupljalo. Hercog je putovao po svetu i nosio svoje kamere kako bi snimao pod zemljom, u pećinama, pod ledom, na naftnim poljima koja gore, u pustinji, planinama. To mu je otvorilo nove prostore i poglede na ljude i svet u kome živimo.
Hercog se probio u SAD
Jednako iznenađujuće kao što je poigravanje različitim stilovima i žanrovskim formama jeste i njegov kasniji angažman u Holivudu. Niko nije očekivao da će upravo individualista Hercog sa svojim često čudnim nastupom, uspeti da snima filmove u komercijalno orijentisanim SAD. Doduše, produkcije nisu rađene u velikim filmskim studijima, ali i oni su realizovani sa više miliona dolara i poznatim holivudskim veličinama.
Hercogu je u Holivudu pošlo za rukom nešto što su mnogi smatrali nemogućim. Snimao je klasične žanrove sa individualnom notom („Zli poručnik“ - Bad Lieutenant - Cop ohne Gewissen) kao i šokantne dokumentarce o teškim temama („On Death Row“, intervjui s osuđenima na smrtnu kaznu). Sa poslednja dva igrana filma „Kraljica pustinje“ (Königin der Wüste) sa Nikol Kidman i „So i vatra“ (Salt and Fire) sa Veronikom Feres, nije ima sreće, oni nisu oduševili kritičare i publiku.
Šansa za Emi-nagradu
Mnogo veća priznanja Verner Hercog je, međutim, dobio za poslednje dokumentarce. U filmu „O čemu sanja internet“ (Wovon träumt das Internet, 2016.) istraživao je budućnost digitalnih promena. Potom je krenuo na jedno od svojih tipičnih putovanja oko sveta, istražujući vulkane. Iz toga se izrodio impresivan dokumentarac „U dubinama pakla“ (In den Tiefen des Infernos) koji je nominovan za Emi-nagradu u kategoriji „Nauka i tehnologija“. Tačno mesec dana posle 75. rođendana, 5. oktobra, mogao bi da dobije nagradu kao naknadni rođendanski poklon.