Nije uspelo u Bosni i Ruandi, da li može u Siriji?
25. oktobar 2019.
Nemačka ministarka odbrane Anegret Kramp-Karenbauer je u intervjuu za DW predložila takozvanu „sigurnu zonu“ na severu Sirije gde bi bezbednost garantovale međunarodne snage. Njen iznenađujući predlog je postao predmet kontroverznih diskusija u Nemačkoj.
Dok ni u samom Berlinu nema jedinstvenog stava, drugi igrači na severu Sirije dovode stvari pred svršen čin.
U Sočiju su ruski predsednik Vladimir Putin i turski predsednik Redžep Tajip Erdogan dogovorili produžetak prekida vatre i zajedničke patrole u pojasu širokom 30 kilometara u koji su na severu Sirije ušli turski vojnici. Od početka sirijskog konflikta, Turska traži formiranje zaštitne zone duž granice sa planom da tu naseli milione sirijskih izbeglica koje su trenutno u Turskoj.
Zone koje se nazivaju „sigurnim“, „bezbednosnim“ ili „tampon-zonama“ nisu nov koncept, ali takav pristup do sada nije uvek bio krunisan uspehom.
Tampon-zone u bliskoistočnom sukobu
Stravična iskustva iz Drugog svetskog rata dovela su do toga da Ujedinjene nacije predlože mere za zaštitu civilnog stanovništva u ratnim sukobima. Najpre je Savet bezbednosti 1948. poslao posmatrače u zonu sukoba, nakon prvog oružanog konflikta između Izraela sa jedne i Palestinaca i više arapskih država sa druge strane.
Formiranje tampon-zone uslovljeno je, kao i u kasnijim sukobima, primirjem. „Prvobitni koncept slanja Plavih šlemova nije bio suprotstavljanje invaziji već razdvajanje zaraćenih strana nakon sklopljenog primirja i formiranje zone bezbednosti“, kaže za DW Kristijan Tomušat, profesor međunarodnog prava.
Plavi šlemovi su bili opremljeni samo ličnim naoružanjem koje je služilo samoodrbrani.
Zaštitne zone su od devedesetih primenjivane i izvan nadležnosti UN. SAD, Velika Britanija i Francuska su 1991. ustanovile zonu zabrane letova iznad severnog Iraka i potkrepile to redovnim borbenim letovima u toj zoni. Posle okončanja Prvog zalivskog rata, ova mera je trebalo da posluži zaštiti kurdskog i šiitskog stanovništva od režima Sadama Huseina.
Na početku je operacija pokrenuta bez mandata UN, tek kasnije je počela koordinacija sa svetskom organizacijom. Zabrana letova je proširena na južni deo Iraka gde je služila zaštiti šiitskog stanovništva.
Masakr u Srebrnici
Za vreme građanskog rata u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, mandat Saveta bezbednosti je 1993. dodeljen za UN Protection Force poznatije kao Unprofor. Plavi šlemovi je trebalo da zaštite bosanske muslimane od srpskih napada, kao i da raspodele humanitarnu pomoć.
Mada je dosta ljudi našlo utočište u sigurnim zonama, nade koje su polagane u ovaj koncept su se izjalovile. Jer, upravo u jednoj ovakvoj zoni desio se jedan od najvećih masakara posle Drugog svetskog rata.
Jula 1995. su srpske trupe pod komandom Ratka Mladića osvojile Srebrenicu i tamo ubile preko 7.000 dečaka i muškaraca.
Od tada je Srebrenica simbol debakla koncepta zaštite ljudi u ratu koji je stvorila međunarodna zajednica. „Genocid naočigled UN“, kaže profesor Tomušat.
Mandat Unprofora je, podseća on, bio veoma strogo određen. Plavi šlemovi su mogli da kontrolišu samo već dogovoreno primirje, ali nisu bili ovlašćeni da se vojno suprotstave onima koji su planirali i sprovodili napade.
Genocid u Ruandi
Još veći užas zbio se 1994. u Ruandi. Tamo je formirana „bezbedna humanitarna zona“. Nju su formirale francusko-senegalske trupe na jugozapadu Ruande, na osnovu rezolucije Saveta bezbednosti, nakon što su ekstremisti naroda Hutu otpočeli da sprovode uništenje naroda Tutsi.
Došlo je do košmara uprkos tome što su UN raspolagale informacijama o „listi smrti“ koju je sačinila vladajuća partija naroda Hutu. Od 6. aprila do sredine jula 1994. naprosto je pobijeno više od 800.000 ljudi. Za stotinu dana su pripadnici većinskog naroda Hutu ubili 75 odsto pripadnika naroda Tutsi kao i mnoge političke protivnike.
Plavi šlemovi, njih 2.500, povučeni su iz Ruande dok su masakri bili u toku. To je sramna epizoda u istoriji Ujedinjenih nacija.
Uprkos ovakvim debaklima, mnogi stručnjaci za međunarodno pravo, među kojima je i Kristijan Tomušat, veruju u instrument sigurne zone. Preduslov je, prema profesoru Tomušatu, da bude dogovoren mandat na osnovu kojeg je zaista moguće zaštititi civilno stanovništvo i izbeglice.
„Savet bezbednosti je dužan da čuva međunarodnu bezbednost ali i da štiti ljudska prava“, kaže on i dodaje da ni Povelja UN ni dosadašnja praksa nisu prepreka za dodeljivanje takvog mandata. Tomušat kaže da je to moguće ako svi učesnici postignu konsenzus.
Ipak, takav dogovor u pogledu Sirije jedva da je realan. Rusija bi mogla iskoristiti pravo veta u Savetu bezbednosti, a NATO bi zbog svoje članice Turske tapkao u mestu. Evropska unija oslabljena Bregzitom je još uvek spoljnopolitički nedorasla takvim izazovima.