Nijedan sistem nije večan
4. oktobar 2020.
Zamisli da ti se život promeni preko noći. Tvog radnog mesta više nema, tvoja kvalifikacija više nije potrebna. Vrednosti po kojima se živi su odjednom drugačije. Prijatelji odlaze jer tamo gde živite više nema posla. Čitava tvoja socijalna mreža se raspada.
Ovih dana se često pitam, šta bi takva promena učinila sa mnom? Mom ocu je bilo 37 godina kad je 3. oktobra 1990. zapečaćeno nemačko ponovno ujedinjenje. On je bio fizičar u jednoj čeličani. Posle ujedinjenja više nikad nije imao stalan posao.
Svaka porodica na istoku ima takvih priča
Mislim kako tek danas počinjemo da shvatamo ogromne razmere te promene za ljude na Istoku. Svaka porodica u bivšoj Istočnoj Nemačkoj ima takvih priča: o muškarcima i ženama koji su izgubili radno mesto, o nebrojenim doškolovanjima i novostečenim kvalifikacijama. O rođacima koji su otišli na Zapad, zbog posla. O onima drugima koji su ostali.
O alkoholu koji je ispunjavao nastalu prazninu. I o nama deci koja su odrasliau sistemu koji našim roditeljima nije mogao da pruži nikakvu pomoć, a oni još nisu imali nekakvu mrežu veza.
Još uvek me šokira: posle ujedinjena broj porođaja na Istoku se bukvalno prepolovio! To je veći rez nego posle Prvog i ili Drugog svetskog rata.
Uprkos tome, politika se dugo ponašala kao da je samo pitanje vremena kad će nestati sve razlike između Istoka i Zapada. Ali one ne nestaju, uprkos 1,6 biliona (1.600.000.000.000) evra koje su u međuvremenu otišle za razvoj Istoka.
Statistika kaže da razlike još uvek postoje
Istok i Zapad se razlikuju do danas: ljudi na Istoku još uvek zarađuju 17 odsto manje. Moja majka je već 43 godine učiteljica. Njena penzija će ipak biti znatno manja nego neke učiteljice na Zapadu. To smatram nepravdom - i prema mojoj generaciji, jer mi zbog toga ne možemo da očekujemo finanansijsku pomoć od roditelja kao oni na Zapadu.
Poražavajućim smatram i ovu statistiku: istočnih Nemaca jedva da ima u šefovskim foteljama u čitavoj Nemačkoj. Samo 1,7 odsto vrhunskih položaja je popunjeno istočnim Nemcima - ne samo u privredi. I među sudijama, rektorima, državnim sekretarima - dakle tamo gde se donose odluke, istočni Nemci se ne pitaju.
A čak i na istoku Nemačke i 30 godina nakon ujedinjenja, važne položaje su zauzeli zapadni Nemci. Mislilo se da će to biti privremeno rešenje kako bi se zamenili kadrovi DDR-a. Ali to se zabetoniralo: zapadnonemački gornji stalež dominira Istokom. Taj osećaj koji je raširen među ljudima na Istoku se može i dokazati golim brojkama.
I poneka pozitivna iskustva iz Istočne Nemačke se malo cene ili se za njih jednostavno uopšte ne zna. Samo jedan primer: moja majka je uvek radila, baš kao i sve žene koje sam poznavala. Imale su i decu i radile u svom pozivu - to je za mene bilo i ostalo nešto samo po sebi razumljivo.
Ali mnogim mojim prijateljicama sa Zapada nedostaje takav uzor, a veće blagostanje na zapadu je bio tek jedan od razloga zašto je to bilo tako. Ali kad se početkom ove godine obeležavala stota godišnjica prava glasa i za žene, emancipacija žena u Istočnoj Nemačkoj je bila samo fusnota.
Zašto vas mi ne zanimamo?
Tek 30 godina od ujedinjenja rezultati izbora nas primoravaju da se pozabavimo iskustvom s Istoka. Jer Istočni Nemci biraju drugačije: tamo je AfD dvostruko snažniji nego na Zapadu. Ja sam poslednja koja to želi da opravda, jer nema nikakvog opravdanja za rasizam i ksenofobiju.
Ali taj osećaj, ne biti deo društva u celini, ne može se tek tako gurnuti pod tepih. A ako ne želimo da se čitavi regioni odvoje od društvene celine, moramo delovati u drugom smeru: podsticati nerazvijene regione, konačno izjednačiti plate. Preduzeća bi trebalo da se obavežu na kvote kako bi podsticala Istočne Nemce i sve činiti kako bi se održalo zajedništvo u društvu.
Još više od političkih ustupaka želim iskreno zanimanje Zapada za Istok: za njihova iskustva, za lomove, za priče šta se dešavalo posle ujedinjenja i kako se osećaju danas.
A moja generacija? Rođena 1982. spadam u treći naraštaj Istočnjaka - mi smo Deca promene. Ako smo mi nešto naučili, to je da nijedan sistem ne večit, da se stalno morate menjati i da pritom morate svakoga povesti sa sobom. Nazovimo to kompetentnošću za transformaciju, što danas, dok proživljavamo digitalnu promenu, nije nevažno. Mi smo sad u idealnom dobu da preuzemo odgovornost. Kad se kreće?