„Nikada ne hapse one koji crtaju mete“
16. maj 2020.
DW: Čovek koji Vam je putem društvenih mreža pretio da stiže „dan za naplatu“ uhapšen je u Novom Sadu. Da li ste zadovoljni?
Jovana Gligorijević: Zapravo, još uvek sam pomalo šokirana. Ovo je prvi put, posle godina i godina prijavljivanja policiji, da bude uhapšen neko ko mi preti. Šokirao me je i način na koji sam to saznala – predsednik Srbije Aleksandar Vučić rekao je to u obraćanju medijima. Dakle, saznala sam gledajući TV. Iz policije mi se još niko nije javio, zapravo, meni lično niko se nije javio.
Svakako, osećam olakšanje, ali ne mogu da budem zadovoljna dokle god su nekažnjeni oni koji „obične, anonimne“ ljude svakodnevno uveravaju da smo mi, profesionalni i nezavisni novinari, najveće zlo u ovoj zemlji. U konkretnom slučaju, čovek koji je sada uhapšen, po onome što sam saznala sama, poverovao je veoma uticajnom ultradesničaru koji je izmislio moju izjavu, napravio lažni tvit koji izgleda kao moj, u kojem ja, kao, podržavam pedofiliju.
Šta je sa ostale tri prijave koje ste podneli zbog pretnji – dve osobe su pretnje potpisale punim imenom i prezimenom, a državni organi nisu reagovali?
Jedna prijava je u Tužilaštvu pogrešno evidentirana, pošto je podnela moja advokatica, pa je Tužilaštvo evidentiralo nju kao metu kojoj, prema pretnji, treba pucati snajperom u slepoočnicu. Druga prijava je serija pretnji pomenutog ultradesničara Pavla Bihalija, koji je u video-klipovima i tvitovima pretio da će me „ukinuti“, „ugasiti“, tvrdio da sam opasna i teško psihički obolela, da vrbujem decu za strane službe jer sarađujem sa Akademijom Dojče velea u Srbiji...
Reč je o čoveku koji javno govori da se društveni problemi mogu rešiti nasiljem, javno se hvali nekim zakrivljenim nožem koji uvek nosi sa sobom, o čoveku koji je otvoreni rasista, pa sa svojim pristalicama upada u romska naselja, oduzima životinje, hvali se vezama sa organizovanim kriminalom, a tvrdi i da ima dobre veze u policiji.
Ta prijava, iako sam je podnela i elektronskom poštom i fizički, dakle, pozvana sam u Tužilaštvo za visokotehnološki kriminal da donesem dokaze, prema saznanjima koje imam nigde nije evidentirana. Ovih dana sam u kontaktu sa Tužilaštvom i pokušavam da saznam gde je prijava, ali, po onome što sada znam, ta prijava zvanično ne postoji.
Treća, anonimna pretnja, zapravo je objavljivanje moje kućne adrese, broja lične karte i JMBG u komentaru na Jutjubu. Kad sam ovo prijavila, Tužilaštvo me uputilo na Guglov korisnički centar, dakle da pišem Guglu, kao vlasniku Jutjuba da ukloni komentar. Pošto mi je tužilac dao taj pravni savet, po zakonima Srbije, taj slučaj se smatra rešenim.
Ova vlast i njeni medijski eksponenti optužili su novinarku Anu Lalić za laž, jer je za vreme vanrednog stanja izveštavala o lošem stanju u Kliničkom centru Vojvodina u Novom Sadu. Bila je pritvorena pa puštena. A sada u tom Kliničkom centru vrše istragu kako bi otkrili medicinsko osoblje koje je pod garancijom anonimnosti progovorilo. Vlast nije ništa naučila iz svojih grešaka?
Treba dodati i da su lekari iz Kriznog štaba odavno priznali da je tekst Ane Lalić bio tačan, ali i da je objavljen u vreme kada je Vlada Srbije u vanrednom stanju donela Zaključak koji zabranjuje svima u Srbiji, sa izuzetkom predsednice vlade, da novinarima daje informacije o pandemiji. Taj zaključak je važio dva dana, a onda je, pod pritiskom javnosti ukinut.
Nadali smo se da se vlast opametila, ali sada, kad imamo ovu istragu, vidimo da oni od pritisaka na medije ne odustaju. Svi direktori zdravstvenih ustanova, uključujući i KC Vojvodina, članovi su SNS. U normalnim okolnostima, ono što se događa Ani Lalić i njenim izvorima, bilo bi čudno. U okolnostima u kojima mi radimo već punih osam godina, ovo je očekivano.
Možda je najstrašnije što su profesionalni novinari navikli, mi znamo da će nas nešto snaći i pre nego što sednemo da pišemo tekst ili spremamo televizijski prilog. Država ponekad uhapsi one koji nam prete, ali nikad one koji su inspiratori pretnji, nikada one koji nam crtaju metu na čelu.
Znate, tog jutra kad sam dobila ovu poslednju pretnju smrću, reagovala sam rutinski, poslala prijavu, objavila pretnju na društvenim mrežama, jer verujem da je ovde javnost jedina zaštita, i nastavila dalje sa radnim danom. Rutinski, kao da sam recimo zalila cveće. Tek predveče osvestila sam da moja reakcija nije normalna, a znam da je tako i mojim kolegama.
Da li se sada osećate zaštićeno?
Dokle god je Pavle Bihali na slobodi, ja se neću osećati ni bezbedno ni zaštićeno. Njegova paramilicija upada na privatne posede, objavljuje kućne adrese, a ja mu nisam ni glavna ni jedina meta. U Srbiji su 21. juna parlamentarni izbori, on i njegov pokret se kandiduju, pa je moj najveći strah trenutno da će on ući u parlament i steći poslanički imunitet koji će ga štititi od krivičnog gonjenja.
A šta taj čovek ima protiv mene? Pa, pre godinu dana objavila sam članak u kojem sam istraživala napade na albanske pekare u centralnoj Srbiji i iznela dokaze o njegovoj povezanosti sa poslanicima vladajuće stranke i drugim desničarskim organizacijama, od kojih jedna ima registrovanu „detektivsku agenciju“, pa nose i nekakve značke koje liče na policijske, divljaju po Srbiji, neobavešteni građani misle da im je u kuću zaista upala policija i nikom i ne prijave šta se desilo. Najčešće su to Romi, Albanci i migranti sa Bliskog istoka.
Prema brojnim izveštajima međunarodnih organizacija, stanje sloboda u Srbiji se pogoršava u kontinuitetu. Vlast takve izveštaje naprosto diskvalifikuje kao netačne. Ima li nade za slobode medija u Srbiji?
Kao novinarka, moram da verujem da nade ima i skupljam poslednje atome snage da tu nadu održim. Ipak, stalno imam na umu da imam svega 37 godina i da još nije kasno za promenu karijere. Nije me sramota da priznam poraz i odem da radim nešto drugo. Iskreno se nadam da se to neće desiti, ali zaista u poslednjih godinu-dve pravim rezervni plan.
Vaš slučaj nije usamljen, izgleda da je reč o sistematskom gušenju i zastrašivanju kritičkih glasova?
Važno je reći da ono što se meni događa nije najgore što novinari u Srbiji trpe. Moje kolege nisu samo žrtve političara i anonimnih ljudi sa interneta. Prorežimski tabloidi i televizije sa nacionalnim frekvencijama izlažu nas hajkama, izvrću naše reči, satanizuju nas...
Meni još niko nije upao u stan, novinarkama KRIK-a Dragani Pećo i Milici Vojnović jeste. Mene još niko nije fizički napao, a u malim gradovima u Srbiji novinarima se to često događa. Zaplašeni od tih lokalnih moćnika iz SNS, oni često i ne prijavljuju da ih je neko ošamario, polomio im opremu, i slično.
*Jovana Gligorijević je pomoćnica glavnog urednika nedeljnika „Vreme“ i urednica portala Vugl.