Ništa od azila za Rome iz Srbije?

Proces obrade zahteva za azil traje najviše šest meseci, ali šanse Roma za dobijanje azila u jednake su nuli. Šeki je pre dva meseca pobegao od srpske policije iz Niša u Berlin. Nemačkim vlastima je predao svoju dokumentaciju i zatražio azil. Imao je, kaže, dva dobra razloga: Rom je, a uz to i homoseksualac.

„U Srbiji je Rom kao nacionalna manjina loša stvar, a još biti homoseksualac je još groznija stvar. Nemaš nikakva prava da se zaposliš, otkako sam završio dizajnersku školu, gde god i u koji grad da ideš i tražiš posao, ne možeš naći. Smatraju te kao vanzemaljcem, a ne normalnim čovekom“, priča Šeki.

Zbog svog seksualnog opredjeljenja, Šeki je bio dvostruko maltretiran. Porodica ga se odrekla, a policija ga je hapsila i zatvarala u 24-satni pritvor.

„Ima jedno mesto gde se izlazi i onda oni tu dolaze, pitaju te šta ćeš tu, maltretiraju te, isteraju te odatle, pritvore 24 časa, pa te puštaju. Odlaze tvojoj kući, pa ako rodbina i roditelji ne znaju, oni im kažu i onda naprave opšti skandal.“

Niko od srpskih Roma neće dobiti azil u Nemačkoj

Šeki i svi njegovi sunarodnici, Romi iz Srbije, koji poslednjih meseci dolaze u Berlin i traže azil, nemaju nikakvu šansu da ga i dobiju, tvrdi Elizabet Rezel, savetnica crkvene zajednice ”Azil u crkvi”. Većinom je reč o Romima iz Srbije koji su kao deca i ratne izbeglice sa svojim roditeljima devedesetih godina boravili u Nemačkoj, a po završetku rata bili primorani da se vrate u svoju zemlju. U međuvremenu su to postale odrasle osobe, imaju sopstvenu porodicu i sada ponovo dolaze u Berlin i da traže azil, objašnjava Rezel.

„Kao prvi razlog uvek navode da su Romi i da su u Srbiji diskriminisana manjina. Kada krenem ih detaljnije da ih ispitujem, pomenu i ekonomske razloge. Kažu da ne mogu naći posao i da su sve siromašniji. Međutim, mogućnosti za dobijanje stalnog boravka u Nemačkoj nemaju. Nemačko zakonodavstvo predviđa pružanje azila proganjanim grupacijama, ali to se nije praktikovalo, izuzev kod manjih verskih zajednica. Taj zakon se ne može primeniti na Rome, jer diskriminacija nije dovoljan razlog.“

„Povratak u Srbiju za mene znači smrt“

Proces obrade zahteva za azil traje od tri do šest meseci. U tom periodu, Romi iz Srbije imaju pravo na boravak u prihvatnim centrima. Šekijev zahtev obrađen je već nakon dva meseca. Njegov zahtev za azil je odbijen i u roku od narednih 30 dana mora da napusti Nemačku.

„Za mene to znači katastrofa, smrt! Vratiti se tamo nemaš gde. Policija je sve napravila da ostaneš bez porodice i bez ikakve zaštite u Srbije. Došao si ovde da potražiš neku pomoć i na kraju- ništa!“

U Međunarodnom društvu za ugrožene narode smatraju da je relativnom demokratizacijom Srbije i srpskog društva poboljšan i politički položaj Roma u zemlji. Međutim, celokupni položaj Roma u Srbiji je fatalan, jer u zemlji u kojem veliki deo stanovništva živi u siromašnim uslovima, jasno je da su Romi na poslednjem mestu, kaže predsednik Društva za ugrožene narode, Tilman Cilh.

„U suštini bi Evropska unija, pa i sama Nemačka, trebalo da daju svoj doprinos da poboljšaju položaj Roma na celom Balkanu. Stanje je grozno! U školi su diskriminisani, poslednji su koji dobijaju posao, a ako ga i imaju, prvi su koji ostaju bez posla. Žive u katastrofalnim stambenim uslovima ili u privremenim prihvatilištima.“

Kako srpski Romi u Berlinu uništavaju rumunske Rome?

Kao i svaka priča, i ova ima svoju drugu stranu. U Berlinu živi i jedna grupa Roma iz Srbije, i to onih koji su stekli pravo na stalni boravak i sada svoje blagostanje ostvaruju na tuđoj muci, komentariše Rihard Finkler, advokat iz Berlina, koji zastupa Rome iz Rumunije.

U potrazi za boljim životom, u Berlin dolaze i Romi iz Rumunije koji imaju pravo na legalan boravak u Nemačkoj, jer je Rumunija članica Evropske unije. Većina ih ne govori nemački jezik, a u navodnu pomoć im pristižu Romi iz Srbije. U komunikaciji na romskom jeziku, srpski Romi obećavaju pomoć rumunskim Romima. Uzimaju njihove lične karte ili pasoše, otvaraju račune u banci, podižu i prisvajaju njihov novac, ili uzimaju kredite na njihova imena. Kupuju tehničku robu ili automobile koji nakon sedam dana nestaju negde u Srbiji, a račun na kraju plaćaju Rumuni, objašnjava advokat Finkler.

„Na kraju skoro uvek za prevaru bude optužen Rumun. Kada ceo slučaj iznesem pred državno tužilaštvo, oni pokrenu istragu protiv nekog Srbina, ali niko živ ne zna kako se on zove. Rumun kaže da se Srbin zove Zoran ili tako nekako, više ni on sam ne zna. Rumun bude optužen, a Srbina ni ne privedu, jer niko živ ne zna, ko je to uopšte i bio.“

Autor: Selma Filipović, Berlin

Odg. urednik: Jakov I. Leon