Nobelova nagrada za Olgu Tokarčuk i Petera Handkea
10. oktobar 2019.
Olga Tokarčuk
Ogla Tokarčuk (57) spada u najpoznatije poljske spisateljice svoje generacije, poznata po svojoj kritici ksenofobije. Pri tome ne štedi ni svoje sunarodnike. Svoj poslednji roman „Knjige Jakobove“ objavila je 2014. godine i u njemu se govori o multikulturnoj istoriji Poljske. Ona Poljsku rado predstavlja kao otvorenu i tolerantnu zemlju, ali podseća i na to „da smo učinili užasne stvari“, misleći pre svega na antisemitizam i desničarski motivisanu mržnju prema strancima.
Tokarčukova već 30 godina objavljuje romane, priče i poeziju i motivi su joj često između mita i realnosti. Njena dela su poznata i u inostranstvu, posebno romani „Pra i druga vremena“ (1996) i „Pesma šišmiša“ (2011). Već je dobila više književnih nagrada u poljskoj i Nemačkoj. Zbog svojih kritičkih stavova je bila i na meti verbalnih napada. Posle jednog televizijskog intervjua u kojem je rekla da mnogi Poljaci gaje ulepšanu sliku svoje zemlje, dobijala je i pretnje smrću jer je rekla da su i pogromi i diskriminacija deo poljske istorije.
Nobelov komitet između ostalog navodi da Tokarčukova „nikada ne vidi realnost kao nešto stabilno i večito“ te da „konstruiše svoje romane u zategnutom odnosu između kulturnih opozita: prirode i kulture, razuma i ludila, muškog i ženskog, domaćeg i stranog“. Kada je reč o romanu „Knjige Jakubove“ Nobelov komitet naglašava akribičnost sa kojom je pristupila povesti o Jakobu Franku, vođi sekte iz 18. veka, kabalisti koji je imao ideju ujedinjenja Jevreja, hrišćana i muslimana. Ona je dala upečatljiv portret čoveka koji je imao mnogo lica i bio vernik, mističar, manipulator. „No, ovo delo nije samo portret jednog čoveka, već nam daje veoma bogatu panoramu jednog gotov zaboravljenog poglavlja evropske istorije“.
Peter Handke
Peter Handke (76) već decenijama polarizuje svojim bogatim književnim stvaranjem. Debitovao je 1966. romanom „Stršljeni“ i iste godine postao poznat kada je u jednom posprdnom govoru optužio čuvenu književnu grupu 47 za „opisnu impotenciju“. Time je odmah postao pisac koji ima vatrene pristalice i vatrene protivnike – najmanje je onih koji su prema njemu ravnodušni. Imidž stvoren 1966. učvrstio je praizvedbom svoje drame „Psovanje publike“ u Frankfurtu. Glumci su sa bine „častili“ publiku izrazima kao što su „buljavci“, „slinolisci“ ili „ništaci“.
Sa više od 20 pozorišnih komada, Handke je pisao pozorišnu istoriju, saopštio je austrijski žiri koji mu je 2018. dodelio Nestrojevu nagradu za životno delo. Jedno od njegovih najpoznatijih dela je „Golmanov strah od penala“ (1970) koje je na nemačkom govornom području bilo deo obavezne srednjoškolske lektire.
Rođen u Koruškoj – majka mu je bila koruška Slovenka (Marija Handke, rođ. Sivec) završio školu u Celovcu, a studirao u Gracu. Kasnije je živeo i u Diseldorfu i Parizu. Objavio je više od stotinu dela (drame, romani, poezija, razgovori, prepiske), bio režiser ili scenarista osam filmova, radio i kao prevodilac i dobio veliki broj austrijskih i međunarodnih književnih nagrada. Postoji isto tako i ogroman broj naučnih dela posvećen njegovom radu.
Najveće kontroverze Handke je izazvao za vreme ratova u bivšoj Jugoslaviji. On je kritikovao NATO te branio lik i delo tadašnjeg predsednika SR Jugoslavije Slobodana Miloševića. Posetio je Miloševića u zatvoru Sheveningenu, a govorio je i na njegovoj sahrani. Zbog toga je žestoko kritikovan u inostranstvu – a u Srbiji višestruko nagrađen. Postao je i počasni građanin Beograda.