Novac je rešenje za Bliski istok?
24. maj 2019.
Reakcija palestinskog premijera Mohameda Štaje bila je jasna: svako rešenje bliskoistočnog konflikta mora da bude postignuto političkim sredstvima, izjavio je on tokom sednice vlade održane u ponedeljak u Ramali. „Njegova osnova mora biti okončanje okupacije“, rekao je Štaje. Palestinsko rukovodstvo se, kako je rekao, ni pod kojim uslovima neće složiti sa formulom po kojoj bi život Palestinaca trebalo da se poboljša, ali pod izraelskom okupacijom.
Ta izjava data je u vezi s konferencijom u Bahreinu koja je planirana za kraj juna i koja ima veliki cilj: da okonča bliskoistočni konflikt. Taj cilj sebi je postavio organizator konferencije, Džared Kušner, zet Donalda Trampa i njegov savetnik. No, čini se da će konferencija u Bahreinu biti održana bez prisustva Palestinaca. Njihovo rukovodstvo smatra da SAD nisu adekvatan posrednik.
Najkasnije nakon što je američki predsednik u decembru 2017. godine izjavio da želi da prizna Jerusalim kao glavni grad Izraela, odnosi između Palestinske autonomne uprave i Bele kuće su narušeni. Raskol je produbljen kada je Tramp u martu ove godine priznao suverenitet Izraela nad Golanskom visoravni koja je do 1967. godine pripadala Siriji.
Samo kozmetički ciljevi?
Premijer Štaje obznanio je takođe još jedan, dodatni razlog zbog kojeg Palestinci otkazuju svoje učešća: ciljevi konferencije su kozmetičke prirode, rekao je. Na njoj okupacija, navodno, neće u osnovi biti dovedena u pitanje. Umesto toga, kako je rekao palestinski premijer, ona će biti predstavljena u nešto umerenijem obliku.
Sličnog mišljenja je i zamenik premijera Nabil Abu Rudeineh: „Svaki plan koji nema politički horizont neće voditi ka miru. Palestinci neće prihvatiti predlog ili plan koji ne garantuje postojanje palestinske države i Istočnog Jerusalima kao glavnog grada.“
A još jasnije se izrazio generalni sekretar Palestinske oslobodilačke organizacije (PLO), Saeb Erekat: „Sva nastojanja da se onaj koji tlači i onaj koji je potlačen privedu k nekakvoj koegzistenciji, osuđena su na propast“.
Strategija podele?
Mirovni plan koji propagira Tramp bazira se na uverenju da je političke konflikte moguće rešiti novcem. Osnovna kalkulacija koja stoji iza toga je jednostavna: ako se poboljša standart, smanjuje se spremnost na oružane konflikte. Ljudi čije se materijalne okolnosti poboljšaju, pokazuju manje sklonosti da postignuto ponovo nasiljem stave na kocku ili čak izgube.
Ideja o korelaciji između životnog standarda i miroljubivosti u osnovi je ispravna, navodi se u analizi levoliberalnog izraelskog lista „Harec“ – ali samo onda kada politička pitanja nisu premoćna. A za Palestince nije ispunjena upravo ta pretpostavka: Tamo borba za nezavisnost ima veliku političku važnost. Zato taj plan ne prolazi – utoliko pre što vlada Benjamina Netanjahua, koja i dalje u najvećoj meri kontroliše tokove novca u i iz autonomne oblasti, politiku subvencija sprovodi potpuno na svoj način.
„Jedini cilj ’ekonomskog mira’ za Izrael jeste da podstiče politiku baziranu na tome da Palestince podeli, usmeri ih jedne protiv drugih, a da njihove nacionalne aspiracije propadnu“, navodi se u tekstu „Hareca“.
Nade u ekonomsku nezavisnost Izraela
Moguć je i drugačiji razvoj situacije: Palestinske autonomne oblasti mogle bi da koriste novac iz Katara kako bi postale nezavisne od Izraela. U januaru je ambasador Katara izjavio da njegova zemlja u Pojasu Gaze želi da izgradi trafostanicu vrednu 80 miliona dolara za distribuciju električne energije iz Izraela za građane Pojasa Gaze. Najveći deo novca bi, kako se navodi, otišao doduše Izraelu, ali jedan deo bi ipak ostao u Pojasu Gaze i doprineo tome da se podstakne privreda.
„Sve zavisi od toga kako bi se PLO postavila prema tome“, navodi „Harec“. Kako piše taj list, možda će se PLO sve više oslanjati na novac iz Katara i pokušavati da što je više moguće prekine vezu s Izraelom. Otvoreno je pitanje međutim da li iz ekonomske, može nastati i politička autonomija.
Predlog da se podstakne ekonomija u Autonomnim oblastima, ali da se pritom odustane od političkih kompromisa, na kraju bi mogao da dovede do toga da se zadrži status kvo, kaže libanski ekonomista Kamel Vazne. Ali sve dok se Izraelci i PLO međusobno ne priznaju, ne može se očekivati ozbiljan sporazum. „Svakom privrednom rastu mora da prethodi politički konsenzus“, kaže Vazne za DW. Ukoliko to nije slučaj, Trampov projekat gotovo da nema šanse. „To bi značilo ulaganje u projekat koji bi u potpunosti mogao ponovo da se pretvori u pepeo“, objašnjava Vazne, misleći pritom na moguću konfrontaciju između Izraela i Pojasa Gaze do koje bi moglo da dođe u svakom trenutku.
Arapske zemlje kao posrednici?
Nade Bele kuće ne baziraju se na poboljšanju odnosa između pojedinih arapskih zemalja i Izraela. Vašington se zalaže za to da te države, a pre svih Saudijska Arabija, najvažniji saveznik SAD u regionu, deluju kao posrednik između Izraela i Palestinaca. Efikasnost takvih ideja mogla bi da bude ograničena, smatra Kame Vazne: „Više je nego upitno da li bi ta normalizacija mogla da dovede do toga da Palestinci promene svoju poziciju“.
Palestinci ostaju pri svojim političkim zahtevima, a izjave sa Zapadne obale, kao i iz Pojasa Gaze, sugerišu da doklegod ti zahtevi nisu uključeni u dnevni red Mirovne konferencije u Bahreinu, njihov doprinos rešenju bliskoistočnog konflikta mogao bi da bude slab.