Novak Đoković – dominacija uprkos publici

Samo jednom Đoković ove godine nije došao do finala turnira na kojem je igrao i to početkom godine u Dohi, ali je od tada nastupao sa „suverenošću, pregledom i filigrantskom preciznošću jednog sokola“, počinje svoj hvalospev u uglednom Frankfurter algemajne cajtung novinarka Doris Henkel. Piše da je Đoković nakon 88 mečeva sakupio 16.585 poena na listi (skoro dvostruko više od prvog pratioca Endija Marija) i zaradio novca „kao da je tri puta dobio super džekpot na lotou“ – 21.592.125 dolara. „Sâm kaže da je ovo najbolja godina njegove karijere, nema sumnje da je to bila jedna od najuspešnijih godina u istoriji profesionalnog tenisa, na nivou uspeha Rodžera Federera iz 2005. i 2006. Međunarodnoj teniskoj federaciji (ITF) je ostao samo jedan mogući zaključak, da Novaka Đokovića po peti put proglasi svojim svetskim šampionom. U toj kategoriji samo je jedan ispred njega, Amerikanac Pit Sampras koji je bio svetski šampion ITF-a neprekidno od 1993. do 1998“, piše frankfurtski list.

„Naravno da je u ovih 88 mečeva u 11 meseci bilo i prilično emocija. Dok Đoković krajem januara igra finale Australijan opena protiv Endija Marija, napetost može da se oseti i 13.000 kilometara dalje; dvoboj u pojedinim trenucima deluje kao bokserski meč dvojice teškaša, sa krošeima i kontrama. Kod kuće, u Monte Karlu, Jelena Đoković više ne može da izdrži i sa tromesečnim sinom Stefanom ide u šetnju dok tata u Melburnu zadaje odlučujući udarac i ponovo osvaja titulu. […] Dok Đoković nakon pobede na Areni Rod Lejver baca reket u publiku, Jelena i sin su se uveliko vratili iz šetnje. Tata je opet uspeo.“

O za sada nedosanjanom snu – osvajanju Rolan Garosa, piše da je Đoković u polufinalu pobedio Marija u pet setova, čime se Škot „predstavio mnogo bolje nego Rafael Nadal u prethodnoj rundi. Dugogodišnji suveren, vladar Rolan Garosa, nije imao ni promil šanse. Ali iscrpljujuća dvodnevna partija protiv Marija ostavila je tragove na Đokoviću. Samo 24 sata kasnije osvaja doduše prvi set u finalu protiv Stena Vavrinke, ali dalje ne može da sledi Švajcarca koji igra sve bolje. Kasnije Vavrinka kaže da je to bio meč njegovog života, dok je za Đokovića to bio bolan poraz. Propala je prilika da osvoji grend slem iako je izgledalo da je bezmalo nedodirljiv. Pariska publika, često nefer prema Đokoviću, ovog puta ga slavi uprkos porazu…“

„Boris Beker nije do kraja u pravu kada uvek iznova traži više respekta za svog pulena. Najbolji igrač godine 2015. svuda nailazi na respekt, ali ga ljudi posmatraju drugačijim očima i pre svega s drugačijim osećanjima nego Federera ili Nadala. U jednoj anketi BBC-a pred finale Vimbldona između Đokovića i Federera, koji je prethodno igrao tenis iz snova protiv Marija, 75 odsto ispitanika odlučilo se za Federera. Tokom meča je zvučalo da za Švajcarca navija ne 75, nego 95 odsto publike.“ Slično se ponavlja na US openu gde, piše autorka, publika više puta prelazi granice fer-navijanja. „Ljudi slave njegove greške, tapšu kada servira u mrežu i rade sve kako bi podržali Federera. Kako se s tim nositi? To je pipkava situacija. Ako posle Đoković kaže da takvo navijanje nije u redu, ispašće da je loš gubitnik, neko ko ne razume igru osećanja.“

Zato Đoković jednostavno kaže da Federer zaslužuje svu podršku koju ima, te da on lično mora da radi na tome da takođe zasluži podršku. Ali kako? Autorka podseća da je legendarni Ivan Lendl osvojio srca publike tek kada je počeo da – gubi. No sa Đokovićem to uskoro neće ići jer „nije na vidiku neko ko bi na duže staze mogao da ga izazove. Kada se pogleda Federerov raspored za 2016, gde u sezoni šljake nastupa samo na Otvorenom prvenstvu Francuske, jasno je da on više ne cilja da osvoji sve već se koncentriše na vrhunce sezone poput Vimblodona ili Olimpijskih igara. Mari od svih vrhunskih tenisera ima najlošiji bilans protiv broja jedan, a tek treba da se pokaže kako će biti s Nadalom; ukoliko Španac nastavi da igra kao pred kraj godine, možda još jednom postane interesantan takmac. Ostaje samo Vavrinka, čovek za posebne mečeve.

Boris Beker doduše kaže da nije realno očekivati da njegov pulen sledeće godine prođe još bolje, svaka sezona počinje od nule. Ali za žetvu je velika razlika da li je seme bačeno na dokazano plodno zemljište ili na njivu na kojoj već dugo ništa nije raslo“, završava Doris Henkel poduži tekst u Frankfurter algemajneu.