Novi početak ili stara priča?
12. jul 2020.
Teško da se u Evropi može naći sličan primer da dve susedne države, poput Kosova i Srbije, ne umeju pronaći način da mirno žive jedna pored druge. Počelo je etničkim sukobima još u vreme Titove Jugoslavije kada je Kosovo bilo pokrajina, nastavljeno raspadom Jugoslavije, a kulminiralo 1999. napadima NATO i suludom Miloševićevim politikom iseljavanja Albanaca te priznanjem nezavisnosti Kosova od strane stotinak država.
EU i SAD su tokom dve decenije nekoliko puta pokušavali da prisile dve strane na dogovor. Najviše se postiglo 2013. godine Briselskim sporazumom koji je predvideo normalizaciju odnosa, Srbija je prihvatila neutralnu poziciju prema nezavisnosti Kosova, predviđeno je formiranje zajednice opština sa srpskom većinom i održavanje lokalnih izbora kao dela Kosovske političke strukture, otvoren je most u podeljenoj Mitrovici, predviđeno je uključivanje sudskih i bezbednosnih struktura u kosovsku državu.
Nakon dolaska Donalda Trampa na vlast, jedan američki zvaničnik je izjavio da za SAD „ne postoji crvena linija“ u razgovorima oko Kosova, Briselski sporazum je zamro, Kosovo je uvelo stoprocentne takse na proizvode iz Srbije, ali je odluka ublažena nakon pritiska iz EU i SAD.
U junu ove godine su bili zakazani pregovori u Vašingtonu, ali su naprasno otkazani zbog objavljivanja predloga optužnice za ratne zločine protiv predsednika Kosova Hašima Tačija.
I kad su mnogi očekivali slavlje u Beogradu, reakcija predsednika Aleksandra Vučića i zvaničnika Srbije je bila izuzetno mirna. Ćutao je i povukao se Hašim Tači.
Sa očigledno snažnom diplomatskom rukom iz Berlina, Brisela i Pariza u pozadini, to je otvorilo vrata novim razgovorima ove nedelje (12. jul) putem video-konferencije i direktnom susretu planiranom za četvrtak (16. jul) u Briselu. Uoči pregovora, nemačka kancelarka Angela Merkel i francuski predsednik Emanuel Makron, zajedno sa zvaničnicima EU, imali su u petak razgovore sa premijerom Kosova i predsednikom Srbije.
Oni su ohrabrili pregovarače da nastave pregovore i izrazili spremnost da organizuju još jedan samit. Predsednik Vučić je rekao da su pred Srbijom teški zadaci te da su zahtevi Kosovske strane nerealni. Premijer Hoti je izjavio da je tražio jasan vremenski okvir za dogovor.
Niko ne očekuje veliki sporazum u četvrtak, ali su neki politički rezultati već tu. Ni Beograd ni Priština ne dižu temperaturu u javnosti, pregovori se nastavljaju, i prvi realan uspeh bi bio povratak Briselskom sporazumu i primena dogovora koji su postignuti 2013. i 2015. godine.
Svaki sporazum u regionu bio bi dobrodošao i imao bi pozitivne posledice. Vučić je iz parlamentarnih izbora izašao jači, ali ga je brutalnost policije prema građanima u poslednih nekoliko dana malo oslabila. EU nema drugog partnera nego njega, i toga su svesni u Berlinu, Parizu i Briselu. Toga je svestan i Vučić.
U slučaju bilo kakvih dogovora, oba pregovarača će proglasiti uspeh.
Predsednik Srbije kontroliše i nasilnike sa tribina, pacifikovao je radikalnu desnicu, razbio je opoziciju koja ne postoji, ućutkao je moguća žarišta pobune radnika prodajom rudnika u Boru i želežare u Smederevu investitorima iz Kine. On balansira, za sada uspešno, između interesa EU, Rusije i SAD.
Vučić može da pokrene bilo kakvu kampanju u regionu ako to želi. Politika Srbije je na Balkanu uvek bila osnovni problem. Mnogi kažu da je predsednik Vučić, kao i oni pre njega, čovek koji izaziva krize, a ne onaj koji ih rešava.
Ali, da li će pandemija, ekonomska kriza, raširena korupcija, mala izlaznost na izborima, rašireno nepoverenje u javnosti Srbije prema predsedniku i njegovoj autoritarnoj vlasti te pritisak iz EU, SAD biti dovoljni da Vučića prisile na dogovor? Ili će se Vučić okrenuti oprobanom receptu i dati zeleno svetlo desničarima da opet krenu u pohod destabilizacije Balkana što bi radovalo Rusiju?
Nemačka predsedava EU u sledećih šest meseci i bio bi uspeh kancelarke Angele Merkel da svoj mandat počne nekakvim rezultatom na Balkanu. Ali, pored Balkana, na njenom stolu je najozbiljnija zdravstvena kriza u poslednjih sto godina, Bregzit, ekonomski oporavak, klimatske promene, izbeglička kriza.
U regionu svaki sporazum znači dobru vest. Ako se sporazum poštuje – još i više od toga. Ali to, takođe znači, da se otvara sledeći problem – Bosna i Hercegovina ili, možda, Crna Gora. Sporazum Beograda i Prištine bi bio jak podsticaj, važan, ali ipak – samo podsticaj.