Odnos Berlina prema izbeglicama: već viđeno

Sadašnja situacija sa izbeglicama za Nemačku nije ništa novo. Slične, gotovo istovetne, debate vođene su i pre 20 godina. Kancelarka Angela Merkel je pre nekoliko dana unekoliko odstupila od svog, mnogo citiranog, slogana „Uspećemo!“ i rekla da Nemačka većini pridošlica pruža samo privremenu zaštitu te da od izbeglica iz Sirije i Iraka očekuje da se po završetku borbi – vrate u otadžbinu.

Izbeglice kao „gosti na određeno vreme“

To je problematična debata u pogrešno vreme, koja umnogome podseća na devedesete godine za vreme i posle rata u Bosni i Hercegovini – tako izjavu Merkelove komentariše Bernd Mešović, zamenik direktora nemačke organizacije Pro azil. Mešović naglašava da je zagarantovano pravo ljudi da budu priznati kao izbeglice sadašnjom debatom degradirano na neku vrstu „prava gostovanja na određeno vreme“ – kao što je to nekada bio slučaj sa izbeglicama iz bivše Jugoslavije. A to, kaže, ne doprinosi integraciji. „Nemačka je tada postupila drukčije nego druge evropske države. Bosanskim izbeglicama, uz mali broj izuzetaka, nije priznato svojstvo izbeglice i umesto toga im je dodeljen status lica pod privremenom zaštitom. Čim je došlo do sklapanja mira u Dejtonu 1995, rečeno je: imali ste taj status a sada je zavladao mir, znači – sada se vraćate što je pre moguće“, seća se Mešović.

Tako je i bilo, jer su to nemački političari najavili izbeglicama još prilikom ulaska u Nemačku – koja je zvanično samo „trpela“ prisustvo pridošlica. Do leta 1998. je od 350.000 bosanskih izbeglica, koliko ih je bilo u početku, 250.000 njih napustilo Nemačku, kako je to u septembru te godine u svom izveštaju naveo tadašnji opunomoćenik nemačke vlade za izbeglice Ditmar Šle. To je bilo u skladu sa sporazumom o postupnom vraćanju izbeglica koji su Nemačka i Bosna i Hercegovina potpisale krajem 1996 godine.

„Drugi progon“ iz Nemačke

Pri tome je nemačka vlada, kao i ranijih godina, počinila greške iz kojih bi sada mogla da uči, kaže Bernd Mešović. Prema njegovim rečima, tada nije individualno proveravano da li su ti ljudi bili proganjani, mučeni ili silovani. Na njih je vršen tako jak pritisak da se vrate, da mnogima nije preostalo ništa drugo nego da se prebace u druge države. U najvećem broju slučajeva se radilo o ljudima koji u Bosni više nisu imali kuće i posle rata se tamo više nisu osećali sigurno. Mešović smatra da je sramotno to što su tim ljudima šanse za novi život pružile SAD i Kanada, a ne Nemačka ili neka druga evropska zemlja. On se priseća da su neki to nazvali i „drugim progonom“.

Pri tome je većina tih ljudi, iako bez perspektive ostanka, na kraju svog boravka u Nemačkoj bila dobro integrisana u novo društvo. Mnoge izbeglice su imale rođake ili poznanike u ovoj zemlji, gastarbajtere koji su ih udomili, garantovali za njih, pa im i obezbedili posao. Deca su išla u škole i u najvećem broju slučajeva uspevala da veoma brzo nauče nemački.

„Da je, u godinama između 1996. i 1999, desetine hiljada ljudi koji su iz očajanja emigrirali dalje u SAD, kao i mnoge ljude sa traumatičnim oboljenjima i žrtvama mučenja, neko poštedeo tog bola na kraju boravka u Nemačkoj, njihova integracija bi bila bila uspešna. Ali to natezanje oko ljudi koji su morali da se vrate, to je neke dovelo do vrlo teških psihičkih stanja. Smatram da su to žrtve te politike“, kaže Mešović, i naglašava da je sada važno da takvih žrtava ne bude i među izbeglicama iz Sirije i Iraka.

Od izbeglice do primernog doseljenika

Kada bi se na ta područja vratio mir, sigurno bi – kao i u slučaju bivše Jugoslavije – bilo mnogo izbeglica koje bi htele da se vrate kući, smatra Mešović, i kaže da bi, doduše, bilo i onih koji bi dobro razmislili da li da to učine. Jer, neki ljudi su progonjeni i mučeni. I pored toga, budućnost je neizvesna i zato je važno da se sa integracijom počne što ranije. Tako bi mogao da se izbegne obilazni put kojim su morale da prođu mnoge izbeglice iz bivše Jugoslavije: neka od izbegličke dece, koja su dobro naučila Nemački i rasla u Nemačkoj u najvažnijem periodu svog razvoja, vratila su se poslednjih godina u tu zemlju – kao primerni doseljenici kakvih je Nemačka tako željna...