Odricanje od mesa i mleka – politički stav

Neupadljiva prodavnica sa veganskim namirnicama u centru Kelna. Nekoliko frižidera, jednostavnih polica, šank – to je sve. Od klasičnih namirnica do veganske hrane za mačke i pse – ovde je sve što treba vegancima, kaže vlasnica Anete Klic. Iako je ponuda relativno skromna, takve raznovrsnosti nije bilo od početka. „Pre deset godina bilo je teško nabaviti veganske namirnice. Imala sam dva mini-frižidera i četiri police.“

Otvaranje radnje bilo je pre svega u njenom sopstvenom interesu. „Meni je bilo vrlo teško da nađem veganske proizvode i s obzirom da sam uvek rado radila u trgovini, najjednostavnije je bilo da otvorim sopstvenu radnju.“ Anete je veganka iz etičkih, a ne iz zdravstvenih razloga: „Primer sam veganca koji se sasvim nezdravo hrani. Nikada se nisam zdravo hranila. Meni su jelo i piće važniji od zdravlja.“

Jedu veganski, iako to nisu naručili

Ali zdravlje je na prvom mestu na meniju restorana Ecco u Kelnu. Lokal na prometnom trgu Klodvigplac privlači mešovitu publiku: dve starije dame diskutuju uz kafu i vodu, nekoliko mladih majki sa decom piju kafu sa mlekom. Koleginice, parovi i penzioneri koji čitaju novine sede u prostranoj, otvorenoj prostoriji. Na televizoru sa tankim ekranom iza šanka prikazuju se reportaže o životinjama, dok se pop-džez čuje iz zvučnika integrisanih u zidove.

Vlasnica Niko Lenert rado i sama eksperimentiše u kuhinji. „Najveće zadovoljstvo mi pričinjava da na veganski način spremam stvari koje inače potiču od životinja – šnicle, pečenje, čajnu kobasicu i slično.“ Veganski gosti se raduju širokoj ponudi. Drugi jedu veganski iako su nešto drugo naručili. „Mnoge sastojke zamenjujem veganskim proizvodima, ali to jednostavno ne kažem. Naš majonez je uvek veganski, baš kao i naše salate. Kada dođu veganci mogu da im ponudim i druga jela – ali to ne bih objavila na sva zvona, jer tada mnogi ljudi to ne bi jeli“, kaže Lenert. Njen cilj je da što više koristi veganske sastojke.

Nenasilje i održivost

Mnogi njeni gosti sigurno se ne bi pojavili u kući Oskar-Romero u Bonu. Tamo jednom mesečno oni koji žive u toj kući-projektu ili koji dolaze u posetu kuvaju veganski – jeftino, za svakog. Iznenađujuće mnogo ljudi sedi iza kuće. Još više njih je u oskudno osvetljenom podrumu, koji se očito koristi i za žurke. I tamo ima hrane: jedan od kuvara koji se predstavlja kao Luc stoji iza šanka i puni tanjire varivom i salatom od nudli. Za dezert se služi voće.

Pedesetak gostiju opušteno sedi u foteljama i na klupama i ćaska. Većina živi u susedstvu i dolazi redovno. Mušterije su razne. Od markiranih farmerica preko trenerki do pletenih pulovera – ima svega. Većina njih tamo dolazi kako bi provela prijatno veče. Jelo je povoljno jer se delimično priprema i od namirnica iz kanti za smeće okružnih supermarketa. Hleb od prethodnog dana, namirnice kojima je istekao rok trajanja, takođe su dodatni prilozi prodavnica iz okruženja. Ipak, mnogi gosti ne jedu veganski svakodnevno, ali se uvek pridržavaju etičkog kodeksa veganaca – nenasilje i održivost.

Autorke: Izabela Brauer / Ivana Ivanović
Odg. urednik: Nemanja Rujević