Okupatori su postali zaštitnici
23. jun 2018.
Od dolaska u Belu kuću američki predsednik Donald Tramp izlaže nemačko-američke odnose teškom stresu. Čini se da su razlike trenutno veće od sličnosti. Ipak, privredne, kulturne i istorijeke veze Nemačke i SAD su još uvek tako jake da će preživeti i ovaj Trampov predsednički mandat. –Povezanost dve zemlje se posebno zasniva na jednom događaju od pre 70 godina.
Proleće 1948. Tri godine je prošlo od Drugog svetskog rata u kojem su Hitlerov san o hiljadugodišnjem carstvu i njegova rasistička ideologija koštali života milione ljudi. Nemačka je u ruševinama.Preživeli se nadaju boljim vremenima. Ali na obnovu zemlje senku baca Hladni rat. Zapadni saveznici i Sovjetski savez su postali suparnici.Napetost je posebno primetna u Berlinu. Grad je podeljen na sovjetski sektor na istoku i britanski, francuski i američki sektor na zapadu. U zapadnom delu živi oko dva miliona ljudi. Istočna nemačka okružuje taj deo grada kao more neko ostrvo. Zapadni berlin se snabdeva vodom i hranom preko teritorije Istočne Nemačke – autoputem i železnicom stižu potrepštine u grad.
Nemačka marka izaziva krizu
20. Juna zapadni saveznici donose odluku da u celom zapadnom delu zemlje, uključujući i zapadni deo Berlina pokrenu valutnu reformu sa namerom stabilizacije posleratne ekonomije. To je značilo uvođenje nemačke marke. Sovjeti to ne prihvataju. Bernd fon Kostka iz berlinskog Savezničkog muzeja kaže:“Zajednička ppolitika prema nemačkoj je sa uvođenjem nove valute postala nemoguća“.
U noći između 23. I 24. Juna Sovjeti blokiraju sve prilaze zapadnom delu grada. Tamo uskoro nestaje struje.Tri četvrtine struje stiže iz sovjetske okoline. Sovjeti žele iscrpljivanjem stanovništva potisnuti zapadne sile iz Berlina. Gerhard Birger je u to vreme živeo u zapadnom delu grada. Njgova sećanja se mogu pročitati na internetu u projektu Kuće istorije koji se zove „pamćenje nacije“: „Nismo zanli šta se događa. Ni Amerikanci, ni mi. Vladao je veliki strah da će nas Amerikanci napustiti, da ćemo pasti Rusima u ruke“.
Zapadni Berlin kao predstraža slobode
Mada se radilo o glavnom gradu zemlje koja je kao donedavni neprijatelj koji je u brojne zemlje doneo smrt i razaranje, Amerikanci u Zapadnom Berlinu vide predstražu slobodnog sveta koju treba braniti. Zapadni saveznici nisu imali pravno obavezujući sporazum sa Sovjetskim savezom o pristupnim putevima Berlinu, pa se nisu mogli pozivati na pravo. Vojna opcija zbog prevelikog rizika ne dolazi u obzir. Međutim, zapadni saveznici su imali garantovane vazdušne koridore. Nije bilo vremena, zapadnoberlinskom stanovništvu pretila je glad: „Odmah su već normalno ograničene obroke još jednom smanjili. To je imalo ogroman upliv na svakodnevni život", seća se stanovnik Berlina Eberhard Šenkneht.
Američki predsednik Hari Truman u dogovoru sa saveznicima pokreće spektakularnu akciju pomoći. Celi zapadni deo grada je trebalo snabdevati iz vazduha i to usred tek započete obnove.
Poleću „bombarderi sa grožđicama“
26. Juna je poleto prvi američki avion. Sa aerodroma u Frankfurtu i Visbadenu su od tog trenutka non-stop poletali avioni ca ciljem aerodrom Tempelhof u američkom sektoru u Berlinu. Francuzi koji su bili žrtve nemačke okupacije oklevali su duže, u njihov sektor na aerodrom Tegel avioni su počeli sletati tek od decembra. Avioni su poletali svakih 90 sekundi. Dnevno se u grad dopremalo između pet i šest hiljada tona namirnica i uglja. Najveća količina isporučena je između 15.i 16. Aprila 1949. Za 24 sata obavljeno je 1400 letova, isporučeno je 13 000 tona tereta. Piloti su često preumorni, rizikuju život da bi i po lošem vremenu snabdevali grad. Nekoliko aviona je palo. Propelerci su ponekad sletali toliko nisko iznad krovova da su piloti i stanovnici domahivali jedni drugima. Ginter Šlipdik kaže da je među omladinom simpatija za Amerikance bila ogromna. Stanonici su avione nazvali „Rosinenbomber“, Bombarderi sa grožđicama, jer su ponekad avioni izbacivali paketiće sa improvizovanim padobranima u kojima su bili slatkiši i – suvo grožđe.
Velika odricanja
Nije bila odlučujuća samo pomoć saveznika već i rešenost stanovnika da izdrže. Švajcarski istoričar Walter Hofer, koji je pedesetih godina bio profesor u Zapadnom berlinu, opisao je to vreme. Ponekad je zimi bilo struje najviše sat vremena „pošto je za termoelktranu potreban ugalj". Vreme kada je kratko puštana električna energija nije bilo predvdivo. Ponekad se ručak kuvao u jedna ujutro. O grejanju nije bilo ni reči. Hofer kaže : „To su neverovatna odricanja koja je na sebe preuzelo stanovništvo“. 9. Septembra je socijaldemokratski gradonačelnik Berlina, Ernst Rojter apelovao na zapadne saveznike da Berlin ne ostave na cedilu: „Narodi sveta, narodi u Americi, Engleskoj i Francuskoj, pogledajte ovaj grad da biste razaznali kako ne smete da ostavite na cedilu ovaj grad i ovaj narod, da ne možete to da uradite", rekao je Rojter u mikrofon pred ruševinom Rajhstaga.
Majstorstvo logistike
Svaki dan sovjetske blokade je doprinosio rastu međunarodnog ugleda zapadnih saveznika i narušavao je ugled Sovjetskog saveza. Naposletku, sovjetski diktator Staljin shvata da ne može da pobedi u toj igri pa posle tajnih pregovora sa SAD okončava blokadu 12. Maja 1949. Do tada je zabeleženo 260.000 letova, a prebačeno je 2, 1 miliona tona potrepština. Ogroman simbolički značaj je ova zapadna podrška imala i za zapadnoberlinsko, ali i za zapadnonemačko stanovništvo. Nemci su osetili da su ponovo deo zapadne zajednice vrednosti, smatra Bernd fon Kostka: „Nemci od tog trenutka zapadne saveznike više ne doživlljavaju kao okupatore već kao zaštitnike“. Od vazdušnog mosta do transatlantskog prijateljstav bio je mali korak. Fon Kostka se nada da Tramp neće naneti trajnu štetu nemačko-američkom prijateljstvu. On smatra da bi model vazdušnog mosta mogao biti primenjen na sve gradove kojima je potrebna pomoć. Naročito sa ogromnim kapacitetima današnjih aviona.