1. Idi na sadržaj
  2. Pređi na glavni meni
  3. Idi na ostale ponude DW
Panorama

Osećaj gađenja je ljudski!

24. novembar 2012.

Pokvareno meso, izmet ili recimo neke životinje poput pauka ili pacova, kod većine nas izazivaju gađenje. Ali, zašto nam se gade i neka jela koja u drugim kulturama važe za kao specijalitete?

https://p.dw.com/p/16pBw
InsektiFoto: picture alliance/dpa

Knut Furman se spušta u bazen za pročišćavanje otpadnih voda. Na površini tamne tečnosti može se videti pena i nekoliko ženskih higijenskih uložaka. Još nekoliko centimetara i Furmanova glava nestaće ispod površine ove vode. Tako počinje njegov posao. Furman je ronilac u bazenima otpadnih voda. Njegov zadatak je da ventilacione cevi za dovođenje vazduha očisti od otpada, kose, prezervativa, ženskih uložaka... Jedino tako može da se osigura dovod kiseonika, kako bi i bakterije mogle da obave svoj zadatak. Ono što je za Furmana normalno, kod mnogih od nas izaziva gađenje. Koliko god da je neugodno, ima jednu dobru funkciju, priča Harald Ojler, profesor psihologije na Univerzitetu u Kaselu. "Gađenje je intuitivna mikrobiologija, a tu sposobnost nam je dala priroda. To nas sprečava da u organizam unosimo opasne materije." Gađenje nas štiti od nevidljivih opasnosti kao što su otrovi i uzročnici bolesti.

Različiti uzroci iste reakcije

Evolutionspsychologe Harald Euler Universität Kassel Ekel
Harald EulerFoto: gemeinfrei

To pravilo važi svugde u svetu. Ljudi se slažu da im je odvratno da vide leševi, otvorene rane, izmet, urin, gnoj, pokvarenu hranu i neke životinje kao što su pacovi ili crvi. I taj osećaj gađenja izražavamo jednakom mimikom lica, bez obzira na kulturu.

Ali već kod hrane postoje razlike od kulture do kulture. Filipinski specijalitet balut, nastaje tako što se pačja jaja drže u inkubatoru sve dok ne počne da se razvija plod, sa vidljivim kljunom i začecima perja. Jaje se tada kuva i jede iz ljuske, malo posoljeno. Zašto se nama gadi ono što druge kulture smatraju specijalitetom?

Osećaj pripadnosti nekom društvu

"Tabui u prehrani prenose se uzorom i oponašanjem", kaže Ojler. U zajednici u kojoj živimo učimo i kako da doživljavamo neke stvari, na primer da ih vidimo kao odbojne. Dovoljno je da neko za stolom napravi grimasu gađenja i svi ćemo znati, oprez, tu bi nešto moglo biti opasno. Međutim, gađenje ne funkcioniše samo kao upozorenje, kaže Ojler: "Kada ljudi zajedno ručaju i svima im se nešto zgadi, to jača tu grupu ljudi, ona se time razlikuje od drugih."

Ekel Klärwerkstaucher Knut Fuhrmann
Knut FuhrmannFoto: DW


Doduše, i gađenje se mora naučiti. Do druge godine se deci gotovo ništa ne gadi. Ona sve do čega dođu stavljaju u usta i ako roditelji ne paze staviće u usta ono što je mnogima nezamislivo. Tek kasnije deca nauče dva čarobna zakona gađenja, koji su za odrasle sami po sebi razumljivi.

Savladavanje gađenja

Prvi zakon je zakon kontakta: sve što dođe u dodir sa nečim što izaziva gađenje i samo postaje gadljivo. Niko ne bi pio mleko koje je promešano mrežicom za ubijanje muva. Jer na njoj se možda nalaze neki uzročnici bolesti. Drugi zakon je zakon sličnosti: sve što je slično nekom odvratnom predmetu i samo je odvratno. Zato čovek nikad ne bi pojeo supu iz posude u koju deca obavljaju nuždu, makar ona bila potpuno nova. "Sve je to pitanje asocijacije", kaže profesor Ojler.

Ipak to se može promeniti. Čovek samo mora dovoljno često da bude izložen gadljivoj stvari i osećaj gađenja se menja. To se naziva desenzibilizacijom. Naš junak sa početka priče, ronilac u bazenima za pročišćavanje otpadnih voda Knut Furman to potvrđuje. On sada bez problema ulazi u bazene sa smrdljivom vodom. "Treba svladati unutrašnji osećaj gađenja. Ja to sada vidim kao mulj i ništa više."