Otkud baš 82 milijarde za Grčku?

Na početku jedna „dobra“ vest za Grke: Omražena Trojka – poslednjih meseci maskirana pod izrazom „Institucije“ – sada će zaista prestati da postoji. Jer od sada je primerenije govoriti o Četvorci. Naime, poveriocima iz Međunarodnog monetarnog fonda, Evropske centralne banke i Evropske komisije pridružuje se i predstavnik Evropskog mehanizma za stabilnost (ESM( sa sedištem u Luksemburgu na čijem je čelu trenutno nemački političar Klaus Regling.

Grčka zapravo želi da u novim programima nipošto ne učestvuje Međunarodni monetarni fond nadajući se da će se „već nekako dogovoriti“ s Evropljanima, i znajući da je MMF teško kad popustljiv. Ali evropski partneri uporno odbijaju taj zahtev i žele i MMF u spasilačkom čamcu – na kraju krajeva i jer bi tako otprilike 25 milijardi evra dolazilo iz blagajne MMF-a i Svetske banke.

U svakom slučaju i međunarodni zajmodavci znaju da je Grčka daleko od toga da se uspravi na sopstvene noge i računaju da će joj do 2018. trebati još 82 milijarde evra – najmanje. Ali kako su uopšte došli do te brojke i zašto se tako olako barata milijardama evra gore ili dole? Razlog je što je teško proceniti buduće prihode, a još teže rashode Grčke. Evo malog pregleda:

90,2 milijarde evra s jedne strane...

Najveće stavke rashoda su sledeće:

Dokapitalizacija grčkih banaka (25 milijardi evra): Stanje u grčkim komercijalnim bankama ionako nije bilo najbolje, ali se u poslednje doba „dramatično pogoršalo“, piše u dokumentu Evropske komisije. Razlog je nesigurnost u grčku platežnu sposobnost, privremena obustava rada banaka i nadzor prometa kapitala. Koliko kapitala zaista treba grčkim bankama – to će tek pokazati dodatna istraživanja. Ona treba i da otkriju kako da te silne milijarde na kraju stignu od poreskih platiša – onih u Grčkoj, ali i onih u drugim zemljama evrozone.

Otplata državnog duga (53,7 milijardi evra): Građane Grčke posebno ljuti što golemi ove ionako najveće stavke odlazi u blagajnu „Institucija“ koje sad i treba da pozajme Atini novac: Međunarodnom monetarnom fondu i Evropskoj centralnoj banci. Grčke finansije bi izgledale sasvim drugačije kada ne bi bilo kamata – samo one iznose 17,8 milijardi evra. Atina uvek iznova traži da bude oslobođena tih zelenaških kamata što se pak u bankarskim krugovima zove reprogramiranje dugova. Ali zemlja koja je na rubu bankrota nije u situaciji da postavlja bilo kakve zahteve jer joj bez tako visokih kamata ionako niko na svetu ne bi posudio ni centa.

Likvidnost grčke države (11,5 milijardi evra): Vlada u Atini je i pre imala neugodnu naviku da troši daleko više nego što ima, ali poslednjih meseci besparice je to poprimilo gotovo ekscesne razmere. Da bi se nekako sakupio novac za plaćanje rata dugova ispražnjena je blagajna penzionog fonda, država nije plaćala račune, čak je i zaposlenima zadržan deo plate uz obećanje da će i taj deo jednog dana dobiti. Sve te razbijene državne kasice-prasice sada treba opet napuniti i to, ako je moguće, sa nešto više novca kako bi se osigurala likvidnost.

8,5 milijardi s druge strane

Pored tih rashoda, međunarodne finansijske institucije ipak računaju i da će nešto stizati u blagajnu Atine.

Primarni budžetski suficit (6 milijardi evra): Atina uvek iznova ponavlja da je zapravo „ispunila domaći zadatak“ jer nakon svih mera štednje koje je preduzela tekući rashodi su zaista pokriveni prihodima – problem je „samo“ plaćanje dugova. Institucije se nadaju da će taj budžetski plus (doduše primarni, odnosno izračunat pre plaćanja rata i kamata kreditorima) biti ostvarivan sve do 2018. Hoće li to zaista tako biti? Grčka ekonomija beleži pad, a u recesiji znači da državni prihodi opadaju dok rashodi po pravilu rastu. Zato treba biti oprezan sa tih šest milijardi.

Privatizacija (2,5 milijardi evra): Dokument Evropske komisije u kojem se procenjuju grčki prihodi i rashodi potiče od 10. jula 2015, dakle pre sastanka predsednika država i vlada zemalja evrozone. Podsetimo: tamo je odlučeno da postupak privatizacije grčkih kompanija koje su još u vlasništvu države preuzme fond koji će biti pod nadzorom Evropljana. Taj fond bi, prema računici iz Brisela, imao imovine u vrednosti od ne dve i po nego čak 50 milijardi evra. Ekonomskim stručnjacima nije jasno kako su evropski političari došli do te fantastične svote. Iako vlada u Atini veoma ceni svoje luke i elektroprivredu, investitori do sada nisu baš bili velikodušni sa ponudama. Zato bismo mogli zaključiti: privatizacija može doneti nešto više od 2,5 milijarde evra, ali ni izdaleka to neće biti 50 milijardi.