Otkud mit o nemačkoj efikasnosti?

Kad Kristina Retgers počne rad sa inostranim studentima i klijentima, često želi da probije led igrom asocijacija. Koje pojmove povezuju s Nemačkom? I uvek se čuje isto: efikasnost, zemlja koja će se, poput mašine, uvek probiti.

Nemačka efikasnost je stereotip koji nikako da nestane. Pogled u prošlost otkriva korene tog mita o efikasnosti, ali i kako se razvijala i ta vrlina i percepcija o toj osobini Nemaca.

Efikasnost bismo mogli da definišemo kao postizanje cilja s najmanje utrošenih resursa i vremena. U tome Nemačka uživa ugled već vekovima, ali mit poreklo vuče iz dva izvora.

Istoričar Džems Hovs, autor knjige „Najkraća istorija Nemačke“, izvor tom mitu nalazi u Srednjem veku kad je područje Porajnja postalo poznato po specijalizovanim proizvodima. „Tokom tog doba su bili slavni časovničari iz Majnca i kovači oružja iz Zolingena“, kaže on za DW.

Pruske vrline

Pruska, kraljevstvo na istoku izuzetno strogih protestantskih tradicija, smatra se drugim izvorom tog mita. Nju je glas o efikasnosti bio zbog birokratije i vojske. To je uveliko zasluga Fridriha Velikog, a ujedinjenjem Nemačke 1871. se ta praksa proširila čitavim carstvom. Pruske javne škole i profesionalna vojska bili su uzor i drugim državama zbog svoje tada moderne organizacije.

Pruska država 19. veka je lansirala „katalog vrlina“ koje je očekivala od državnih i vojnih službenika. Tu se posebno isticala tačnost, štedljivost, osećaj dužnosti, savesnost... Efikasnost se nije posebno navodila, ali se do nje dolazi već i zbrajanjem ostalih poželjnih osobina.

To se smatralo pruskim vrlinama. Istoričar Julijus Šopes ističe kaže da je potrajalo dok se te vrline nisu proširile među ostatkom stanovništva. „Ta rasprava o pruskim vrlinama je došla tek kasnije, krajem 19. stoleća kad se o tome počelo uopšte govoriti“, rekao je Šopes za Dojčlandfunk.

Mora da se zna red

Neka područja Nemačke poput Porajnja kao da su postala pruska već ranije, mirovnim sporazumom nakon Napoleonskih ratova. Još tada su posetioci isticali i bogatstvo i efikasnost tih krajeva. U putopisima zadivljeno pišu da sve funkcioniše. „Železnica – to je klasik – saobraća tačno na vreme, carinici su brzi, hoteli su čisti, voda teče iz slavine“, sažima Hovs u „Najkraćoj istoriji Nemačke“.

U putopisima onog doba će se teško igde naći pohvala njemačkoj kuhinji, ali i kaša, kupus i kobasice dobro zasite. Dakle i to je pre svega – učinkovito.

Ta dva izvora ekonomskog kvaliteta i organizovane države održala su mit o nemačkoj efikasnosti sve do 20. veka. Raspadom carstva i teškom krizom dvadesetih se tek javila žudnja za Ordnung – tipično nemačkim pojmom koji se tek nedovoljno može prevesti rečju „red“. Taj pojam sažima i želju za jasnim pravilima i nerazumevanje za bilo kakve ludosti. Tako i magazin Time 1934. na naslovnicu stavlja tadašnjeg predsednika Paula von Hindenburga uz reči Ordnung muss sein – mora da se zna red.

Nakaradna karikatura „vrlina“

Taj i takav red – pogotovo tridesetih sa pojavom nacizma, nipošto nije neka poželjna osobina i toga su svesni i sami Nemci. Poznata je izjava iz 1982. tadašnjeg socijaldemokratskog političara Oskara Lafontena i velikog protivnika svog stranačkog kolege koji je tada bio kancelar Helmuta Šmita. Lafonten je rekao da je Šmit sa svojim smislom za dužnost, predvidljivošću, pouzdanošću i doslednošću – osoba „koja bi mogla upravljati i koncentracionim logorom“.

I istoričar Šopes ističe da su nacisti zapravo želeli da nastave sa „pruskim vrlinama“, ali su se one pretvorile u nakaradnu karikaturu: „Samopouzdanje se pretvorilo u aroganciju, urednost se pretvorila u besmislenu pedanteriju, a izvršavanje dužnosti se pretvorilo u puku nečovečnost“, kaže istoričar. Na kraju su upravo te pervertirane pruske vrline pomogle da se održava totalitarna nacistička država i sistem masovnog ubijanja.

Frenklin Mikson, profesor ekonomije specijalizovan na organizaciju rada na američkom Univerzitetu Kolumbija, napisao je knjigu „Užasna efikasnost: Preduzetničke birokrate i nacistički Holokaust“. On u knjizi tvrdi da temelj zločina nije bilo tek pasivno „sleđenje naredbi“ nego se birokratski mehanizam trudio da nađe što efikasniji način da se zločin vrši.

To je isto tako tipično nemačko načelo iz doba nacizma Dem Führer entgegenarbeiten – izaći u susret željama firera čak i ako ne postoje jasne i nedvosmislene naredbe. Nacisti su time dobili „mobilizaciju svih napora birokratije i efikasnost koja je premašivala njihov opis radnog mesta“, piše Mikson.

Opet divljenje za „Made in Germany“

Nakon Drugog svetskog rata i počinjenih zločina, jedva da je još iko video nešto pozitivno u Nemcima, narodu za kojeg se čini da je sposoban „za neverovatnu nečovečnost“, kaže Hovs. Ipak, kad je od pedesetih krenula ekonomija i nemački Wirtschaftswunder, opet se vratilo divljenje za nemačku industriju i robu koju proizvodi.

To je opet podstaklo mit o nemačkoj efikasnosti, iako su u senu pali mnogi drugi faktor tog privrednog uspona kao što su napor da se smanji državni dug, novčana reforma ili jeftina radna snaga iz inostranstva.

I nakon što su preživeli ekonomski preokret nakon ujedinjenja Nemačke, ta zemlja se i dalje ceni zbog njihovih proizvoda visokog kvaliteta i efikasnosti. Čini se da ona i dalje teži efikasnosti, bilo to u industriji, vladi, na blagajni samoposluge ili čak u nastupu nacionalnog fudbalskog tima.

Ali iako se efikasnost ceni, ima na pretek dokaza kako nje ima sve manje. Minhen se pripremio za Olimpijske igre 1972. tako da je u samo par godina izgradio čitavu mrežu podzemne železnice i obnovio praktično čitav grad. Sad se aerodrom Berlina gradi već s devet godina zakašnjenja – i još uvek se ne zna kad će biti gotov.

U ovoj pandemiji zdravstvene službe još uvek zavise od papira, olovke i faks-uređaja, a postupak vakcinacije ili nabavka cepiva odvijaju se puževim tempom.

Andreas fon Šuman, savetnik u državnoj agenciji za razvoj GIZ, pita se zašto se mit o nemačkoj efikasnosti drži tako uporno. On je autor tri istraživanja o percepciji Nemačke u svetu i zaključuje da stereotipi naprosto dugo žive: „Oni se menjaju veoma, veoma sporo“, kaže on za DW.

Kako objašnjava, mit i stereotip će nestati samo ako ima sve manje primera koji svedoče o tom mitu i ako prolazi sve više vremena između njih tako da ljudi više ne mogu da povežu zbivanje sa nekom predstavom. „To može oslabiti (stereotip) mnogo snažnije nego ako čujete za neki primer koji je suprotan mitu u koji ste uvereni.“

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.