Otkud sad protesti?

Otkud sad mladi i nezadovoljni ljudi u zemlji, koju uz puno poštovanje medijskih i svih drugih sloboda, vodi uzorni reformator Aleksandar Vučić? Organizuju se preko društvenih mreža, nemaju lidere i vođe, zahtevi se tek pojavljuju – misterija se bar za sada nastavlja. Vlast i režimski mediji pri tome uporno forsiraju narativ kako su to protesti protiv izborne pobede Aleksandra Vučića, ali usput nikako ne pominju da se mladi pozivaju na „Protest protiv diktature“.

Iritirajući doprinos medija

Na tu vrstu „nerazumevanja“ javnosti upozorava i Zoran Gavrilović, iz Biroa za društvena istraživanja (BIRODI), koji kaže da je „reč o buntu mladih ljudi na izborne uslove, a ne na izborne rezultate“. Što se tiče upornosti i otpornosti protesta, oni mogu da potraju, smatra Gavrilović, i to će umnogome zavisiti od ponašanja medija bliskih vlastima. „Oni mogu da svojim iritirajućim i pretorijanskim odnosom prema organizatorima protesta izazovu da oni postanu još intenzivniji i istrajniji“.

Što se vlasti tiče, razumljivo je da oni proteste pokušavaju da predstave kao bunt protiv izborne pobede Aleksandra Vučića, ističe za DW novinar Teofil Pančić. „Ako to pokušamo da suzimo, to je u krajnjem protest protiv krajnje neravnopravnih uslova za izbore, o čemu su svi morali malo više da misle na vreme. Zato se bojim da sada, nakon što su svi učestvovali na izborima, i tako legitimisali te krajnje neravnopravne uslove, da je sada za ovu vrstu protesta možda i kasno. Zato se i bojim da li oni mogu da donesu neki politički rezultat.“

Sendvičari traže vožda

Vlast i režimske medije posebno muči to što se ne znaju organizatori protesta, verovatno frustrirani što organizatore protesta ne mogu da stave na naslovnice režimskih tabloida. U Srbiji je, inače, pravilo da ukoliko javno kažete koju protiv vlasti sutradan osvanete na tabloidnim naslovnicama, zajedno sa vašim ličnim detaljima, uključujući tu podatke iz zdravstvenih kartona, izvode iz dosijea tajnih službi, a neće vam biti lako ni ako imate neki egzotični hobi- za neke tabloide ste sumnjivi i ako imate psa kojeg svakodnevno šetate.

„Očito je da neki mediji i neki ljudi, imaju tu sendvičarsku racionalizaciju da je uvek potreban vožd koji će da povede, i neki novac koji će da motiviše ljude“, kaže Zoran Gavrilović. To je, prema njegovom mišljenju, zamena teza: „jer mi ćemo sada da pričamo o protestima, a ne o kršenju zakona REM, o tome što Agencija za borbu protiv korupcije nije obezbedila dovoljno sredstava da monitoriše kampanju, nećemo da pričamo kako je izveštavao Pink ili zašto nismo imati debate na RTS-u, ali ćemo da pričamo o protestu.“

Teofil Pančić smatra da je taj nedostatak liderstva protesta njegova vrlina, ali istovremeno i njegov limit. „Prosto se stoga sve to pretvara u jednu vrstu spontanog i u tom smislu simpatičnog – ali i protesta koji, isto tako kao što se brzo razgoreo, može brzo i da se ugasi.“

Limit strpljivosti vlasti

Tu se sada, naravno, postavlja pitanje i limita strpljivosti vlasti, i koliko dugo vlasti mogu tolerisati svakodnevne proteste na ulicama srpskih gradova. Trenutna taktika srpskih vlasti jeste da se protesti ne sprečavaju, a prisustvo policije je diskretno. Nije zgoreg napomenuti da će se protestima tokom vikenda pridružiti i članovi vojnog i policijskog sindikata.

Zoran Gavrlović ocenjuje kako vlasti nemaju nikakvog razloga da reaguju: „Vučić je prosto legitimisao svoju poziciju i nema razloga da situaciju zaoštrava. Ono čega se pribojavam jesu ljudi oko vlasti, a tu mislim i na neke medije, koji prosto svojim izveštavanjem radikalizuju situaciju“.

Sve dok je ovako mirno i dok protesti ozbiljnije ne ugrožavaju vlast, mislim da će se Aleksandar Vučić ponašati ovako tobože benevolentno, smatra Teofil Pančić. „I on to može da toleriše maltene neograničeno dugo. Neka oštrija reakcija bi mogla da usledi samo ako dođe do nekog nasilja, ali ne verujem da će do toga doći. To mogu da izazovu samo neki provokatori koje će sama vlast ubaciti.“

Formulisani konkretni zahtevi

Nakon pomalo haotičnog početka protesta, studenti su uspeli da formulišu i neke konkretne zahteve upućene vlastima. Protesti će trajati dok se ne smene članovi RIK, članovi REM, razreši predsednik srpske skupštine Maja Gojković, smene direktor i urednik Informativnog programa RTS, kao i da se srede birački spiskovi. „Te zahteve bih i sam potpisao“, napominje Teofil Pančić. „Meni je malo bila neka vrsta deja vu zahtev oko RTS, kao da se od 9. marta 1991. vrtimo oko istih zahteva. Sada je samo pitanje da li postoji ta građanska sila koja bi dovela do toga da se ti zahtevi ispune“.

Mladi ljudi na ulicama Srbije svakako su privukli pažnju i zapadnih političara, koji su inače već čestitali izbornu pobedu premijeru Vučiću, i odakle mu i stiže, reklo bi se, bezrezervna podrška. Koliko sada ukazivanje na autokratiju u Srbiju može uticati na njihovu percepciju srpskih vlasti i da li će se tu nešto promeniti? „Ne verujem da ovi protesti imaju tu vrstu dometa, i da menjaju tako strateške stvari kao što je odnos Zapada prema ovoj vlasti“, ocenjuje Pančić. „Ali, naravno, rado ću se prijatno iznenaditi ako bude drugačije“…

Iako mnogi smatraju da Aleksandar Vučić može na miru da čeka da protesti splasnu, činjenica je da on nema mnogo dobrih poteza kao reakciju na studentski bunt. Osim što nema preveliku podršku u vojsci i policiji, premijer Srbije zna da bi svaka upotreba sile i nasilno rasturanje demonstracija, definitivno zapečatilo njegov imidž diktatora. S druge strane, za nekoga poput Vučića prosto je nemoguće da mirno posmatra svakodnevne proteste hiljada mladih ljudi širom Srbije. Jedan od mogućih poteza moglo bi da bude i brzo raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora, u pokušaju da se mladi tako sklone s ulice, ali da se istovremeno zadrže svi ovi neravnopravni izborni uslovi. A kako je upravo to mlade izvelo na ulice, moglo bi se reći da bi u tom trenutku borba možda tek počela.