Pablovi golubovi

Dan koji je pred nama u Barseloninamenili smo poseti Pikasovom muzeju. Verovatno najpoznatiji slikar prošlog veka, po kojem se sve do danas rado nazivaju čak i kafići širom sveta, studirao je slikarstvo upravo u Barseloni. Tu je naslikao svoje prve ozbiljne slike.

Pikasovog muzeja u Barseloni verovatno ne bi bilo bez čoveka koji se zvao Hajme Sabartes. On je rođen iste godine kao i Pikaso, 1881, ali u Barseloni, dok je Pikaso južnjak iz Malage. Upravo u katalonskoj metropoli upoznali su se kao  osamnaestogodišnjaci. Hajme je studirao vajarstvo, a Pablo slikarstvo na Kraljevskoj katalonskoj akademiji lepih umetnosti San Žordi u Barseloni.

Akademiju su svi znali pod imenom La Ljotja – po neoklasičnoj zgradi nadomak barselonske luke, u kojoj je sedištu Akademije. Na istom mestu su studirala dva Velika imena – Antoni Gaudi arhitekturu, a Pablo Pikaso slikarstvo.

U srcu Barselone

Uputili smo seu starogradsku četvrt La Ribera koja je na desetak minuta hoda od Akademije. Živopisne ulice već su pune turista. U lavirintu tražimo muzej i upijamo šarm ovog kraja, omiljenog kod posetilaca. 

Hajme Sabartes i Pablo Pikaso ostali su prijatelji celi život. Hajme nije bio samo vajar, već je u časopisima objavljivao pesme i tekstove. Bio je dopisnih španskih listova iz Gvatemale, proveo je 23 godine u Latinskoj Americi, radio i kao profesor umetnosti.

Posle povratka u Evropu 1935. preuzima u Parizu posao Pikasovog ličnog sekretara. Piše biografije o njemu. Godine 1963. on poklanja 537 Pikasova dela Barseloni.

Grad Barselona je u  starogradskom jezgru La Ribera spojio pet zasebnih palata u jedan kompleks. Unutrašnje dvorište tog kompleksa krije ulaz u muzej. Nismo ga lako pronašli, ali potraga se isplatila.

Fondacija Hajme Sabartes je sačinjavala jezgro budućeg muzeja. Posle Sabartesove smrti 1968. Pikaso je ispunio želju svog prijatelja i poklonio Barseloni još 1000 svojih dela. Sama unutrašnjost muzeja je zaista fascinantna.

Iznenađuje uspeli spoj muzejske funkcionalnosti i starinske atmosfere muzejskih odaja.

Ono što izdvaja ovu stalnu postavku od ostalih muzeja sa više Pikasovih dela, jeste činjenica da se mogu videti dela mladog umetnika iz njegovog barselonskog perioda, od 1895. do 1904.

Tinejdžer Pikaso

Pikasov otac je bio slikar i profesor umetnosti u Malagi, gde mu je rođen sin Pablo Diego Hoze Francisko de Paula Huan Nepomuseno Maria de los Remedios Sipriano de la Santisima Trinidad Riz Pikaso.

Pre nego što sam naišao na ovaj podatak, mislio sam da je ta tradicija kilometarskog imena bila plod umetničkog preterivanja scenariste stripa o Zagoru, čiji je prijatelj, Meksikanac Čiko imao skoro pa beskonačno ime na koje je bio ponosan.

Slavni slikar je kasnije skratio svoje ime na razumnu meru. Nasmešio sam se pri pomisli kako bi izgledao čuveni Pikasov potpis na platnima, koji danas vredi milione, da je iz nekog kaprica odlučio da se potpisuje imenom iz krštenice.  

Porodica je očevim poslom boravila u Galiciji, ali Pikasova sestra umire od difterije, pa su se otac i majka sa dvoje dece preselili u Barselonu. Tu će Pikaso 1896. naslikati poznati očev portret. Pikasu je petnaest godina.

Hoze Ruiz Blasko, ovekovečen na platnu svog sina, verovatno nije mogao naslutiti da će prezime Pikaso koje je njegov sin kao sa švedskog stola probrao iz svog porodičnog imena postati verovatno najpoznatiji globalni znak za slikarstvo prošlog veka.

Pikasov otac se naslanjao na klasičnu slikarsku tradiciju. O tome će Pikaso zapisati: „Otac je slikao slike za trpezariju; jarebice i golubove, golubove i zečeve: Na njima su se videla krzna i perje, ptice i cveće su bili njegova specijalnost. Pre svega golubovi i jorgovan.“

Obradovalo me je jedno platno koje je naslikao Pikasov otac, sa omiljenim motivom.

Mada je sin naročito od svoje slike Gospođice iz Avinjona koju je pokazao zaprepašćenim drugarima u Parizu 1907. revolucionarno drugačiji od oca, u nekim stvarima se uočava kontinuitet.

Pablovi golubovi

Prisetim se da je Pikaso još 1901. završio sliku „Dečak sa golubom“, nastavljajući tako porodičnu tradiciju. Ali njegovi golubovi će zahvaljujući krvavom Dvadesetom veku doživeti svetsku slavu.

Pikaso je 1944. postao član Komunističke partije Francuske i ostao joj je veran do kraja života. Međutim, on je veoma rano postao pacifista. Kao mlad čovek u Barseloni video je vojne invalide kako se vraćaju u Barselonu iz američko-španskih ratova. I u njegovu se dušu urezala odbojnost prema ratu.

U španskom paviljonu na Svetskoj izložbi u Parizu 1937. izložio je svoju „Gerniku“ – umetnički krik protiv stradanja u Španskom građanskom ratu. Ali posle Drugog svetskog rata Pikaso za svetske mirovne kongrese stvara simbol mira – belog goluba. Od šezdesetih je taj golub nosio maslinovu grančicu u kljunu. Sovjetski pesnik, pisac i čuveni ratni reporter iz dva svetska rata i Španskog građanskog rata Ilja Erenburg je dobro poznavao Pikasa.

Svojedobno je zapisao: „Pikaso voli golubove i stalno ih drži kod kuće. Govorio je smejući se da su golubovi pohlepne i svađalačke ptice; on ne razume kako su mogli da postanu simbol mira. Onda je prešao na svoje umetničke golubove, skoro stotinu skica; znao je da njegovu pticu čeka svetski let.“

Dogmatskoj levici je njegov golub mira bio predaleko od socijalističkog realizma, desnica ga je takođe napadala. Ali on je ostao nepokolebljiv. Svoj politički angažman video je kao produžetak svoje umetnosti i nije mu palo na pamet da svoju estetiku potčini ideologiji.

U Pikasovom muzeju lako pronalazim još jedno platno sa motivima golubova.

Umetnik ga je stvorio u svom ateljeu u Kanu 1957. – reč je zapravo o pogledu kroz prozor. Kolorit i prepoznatljivi motiv pojavljuju se na još devet slika iz te serije.

Interesantno je da su kritičari uglavnom saglasni u oceni da se Pikaso, slikajući golubove, zapravo odmarao od svoje interpretacije velike slike španskog baroknog slikara Dijega Velaskeza.

Ta slika poznata pod nazivom Male dvorske dame (Las Meninas, 1656.) Mnogi umetnici su u vekovima koji slede reagovali na tu sliku. Pablo Pikaso je 1957 naslikao svoje „44 varijacije“. To je njegov odgovor na genijalni izazov Velaskezove slike.

U jednoj odaji na spratu naišao sam na najpoznatiju od njih. Pikasove Male dvorske dame su, pojednostavljeno rečeno, prevrednovale figure na slici. Petogodišnja princeza više nije glavna figura. Jedna sporedna figura postaje najmarkantnija – slikar Velaskez. Ostale figure postaju plošne i karikaturalne.

Sliku je u prostoriji broj 14 nemoguće prevideti. Preko dva i po sa skoro dva metra netipično tamne palete. Grupna kompozicija uz sve ostale varijacije iz serije jeste jedina Pikasova serija slika koja je u celini izložena u jednom muzeju.

Posle ovog monumentalnog platna bilo je zabavno da se pogledaju sve ostale varijacije. Na njima je ponovo procvetala pikasovska boja u paru sa kubističkom stilizacijom. Sećam se da je na Velaskezovoj slici u muzeju Prado jedina životinja bio španski Mastif, dvorski pas.

Na Pikasovim Varijacijama on je pretvoren u dečiji crtež. Na neki način Pikaso se ironično poigravao sa španskim dvorom sedamnaestog veka.

Ostali smo dugo u Pikasovom muzeju. Ponekad smo odmarali na klupama gledajući ljude sa svih kontinenata kako posmatraju Pikasova dela i crteže, sašaptavaju se kao u crkvi, prave selfije.

Jedina prostorija u koju sam se još jednom vratio bila je ona koja čuva prve radove dečaka Pabla, kojem je 15 godina, a već je preskočio dve godine studija slikarstva u Barseloni. „Tetka Pepa“ koju je naslikao u Malagi dobila je svoj deo večnosti zahvaljujući Pablovom kistu iz leta 1896. Isto se odnosi i na „Starog ribara“.

Naravno, autoportret ingenioznog dečaka, spada u prave atrakcije barselonske zbirke.

Moj favorit je Barselonska plaža 1896.

Za mene je dovoljno uzbudljiva sama činjenica da Pikasovim dečačkim okom leta prohujalog pre 128 godina vidim Barselonetu, omiljenu gradsku plažu. Na njoj mogu razaznati dva konja i dva čamca na suvom,.

Još tada je sin učinio odmak od skoro fotorealističke tehnike svog oca. Naravno, proći će još jedanaest godina do onog dana u Parizu, kada će dvadesetšestogodišnji Pikaso pokazati sliku koja će naknadno biti upamćena kao inicijalno platno likovne revolucije – Gospođice iz Avinjona.

I u toj slici je pozajmio motiv iz Barselone. Nedaleko od Akademije na obalu izlazi Ulica Avinjon. To je bila ulica crvenih fenjera. Mnogi to ne znaju, ali kubistička revolucija je u tematskom smislu započela u jednoj barselonskoj javnoj kući.

Moglo bi se još mnogo toga reći o ovom muzeju i umetniku kojem je posvećena. Ali napolju nas čeka raskošna Barselona, velegrad pozitivnih vibracija koji na svakom koraku nudi iznenađenja.

Jedno od njih čeka nas na ćošku sokaka u blizini Pikasovog muzeja. Na prvi pogled to bi mogao biti običan kafić. Na drugi i svaki naredni pogled radi se o sledećem malom umetničkom čudu koje nam Barselona priređuje u omiljenoj turističkoj četvrti El Born.

Galeriju Makso osnovao je 2009. argentinski umetnik Makso Grasija. Njegova radnja – u međuvremenu ih ima šest u ovom kraju –  i sama izgleda kao kubističko-nadrealističko-popartovsko umetničko delo.

I Miro i Pikaso i Gaudi, pa i Makso pokazuju sa strašću da je ovaj grad davno iza sebe ostavio strah od jakog kolorita, avangardističke iščašenosti i mediteranske preteranosti.

Tako i obične galerijice na ćošku brzo postanu smeli vizuelni poduhvati.