Partija te tuži, partija ti sudi

Osnovna ideja je jasna i za svaku pohvalu: direktorska mesta koja su se od republičkog pa do najsitnijeg lokalnog nivoa do sada delila kao stranački plen, trebalo je da postanu stvar otvorenih konkursa na kojima će u fotelje dolaziti najbolji i najpozvaniji da u njima sede. „Mi ćemo ići na profesionalizaciju javne uprave u svakom slučaju“, rekao je prvi čovek SNS Aleksandar Vučić u julu prošle godine. „Na nekim mestima će biti ljudi koji ne pripadaju nijednoj stranci, na nekim mestima će biti pripadnici nama protivničkih političkih partija, a negde će po uslovima javnog konkursa biti ljudi koji pripadaju vladajućoj koaliciji“, objasnio je tada Vučić.

Danas, kada su brojni konkursi završeni, a neki nisu ni raspisani probivši tako sve zakonske rokove, ispostavilo se da su na funkcije dovođeni gotovo isključivo kadrovi partija koje čine većinu u nekoj opštini ili gradu. Nemanja Nenadić, direktor Transparentnosti Srbija, kaže da je u decembru donet važan zakon o javnim preduzećima, ali da se on ne sprovodi, te da o departizaciji ne može biti govora. „Kao veliko finale, tokom rekonstrukcije Vlade direktno je najavljeno da će i mesta pomoćnika ministara i direktora javnih preduzeća biti deo preraspodele paketa moći među vladajućima. Već odavno imamo zakon o državnim službenicima koji pomoćnike ministara tretira kao službenike koji se biraju na konkursu. Vidimo da od toga u praksi nema ništa“, kaže Nenadić za DW.

Požarevac, pars pro toto

Od 700 fotelja u nadležnosti Republike i lokalnih samouprava, veliki broj i dalje je zvanično prazan, odnosno sa vršiocima dužnosti koji odreda dolaze iz vladajućih stranaka. Nemanja Nenadić upozorava da je sve konkurse trebalo raspisati do jula, te da je i tako prekršen Zakon o javnim preduzećima. U Požarevcu, koji može poslužiti kao ilustracija za celu Srbiju, izbori direktora su završeni i potpuno su potvrdili stereotip da bez partijske knjižice nema ni fotelje. Naime, na čelo svih sedam javnih preduzeća došli su kadrovi tri vladajuće partije, SNS, SPS i URS, isti oni koji su i postali vršioci dužnosti nakon „upodobljavanja“ lokalne vlasti sa onom republičkom.

Kako je za DW rekao šef požarevačkih Naprednjaka Nebojša Jočić, članstvo u partiji ne bi smelo da se posmatra kao mana nekog kandidata. „Komisija je bodovala kandidate potpuno nezavisno. Mi nikada u partiji nismo vodili razgovore na tu temu“, kaže Jočić. Ove „nezavisne“ komisije u Srbiji obično imaju pet članova – u Požarevcu je svaka vladajuća partija imala po jednog, tu je još bio predstavnik nadzornog odbora, kao i predstavnica Konferencije gradova. Komisijom, dakle, uvek dominira vladajuća koalicija, pa su recimo u Požarevcu stranački kandidati za svih sedam preduzeća dobili maksimalan broj bodova. Jočić, koji je i odbornik u Skupštini grada, tvrdi da je komisija sama odredila kriterijume, a da je gradska skupština na kraju – logično – glasala za ljude sa najviše bodova.

„Zanimljivo je da u Požarevcu nije bilo nikakvih kriterijuma“, rekao je Dojče veleu sindikalac iz jedne od javnih firmi. On tvrdi da su i sami uslovi konkursa najpre „prilagođeni“ partijskim kadrovima. „Tako je u nekoj firmi uslov za direktorsko mesto bila samo viša škola, u nekoj pet godina iskustva na rukovodećim mestima, a u nekoj tri godine iskustva na bilo kom poslu, recimo na njivi“, kaže rezignirano ovaj sindikalac. Njegove reči potvrđuje i fotografija zapisnika komisije koju je našoj redakciji ustupio požarevački radio Boom 93. Kao „kriterijumi“ navedeni su prijava sa potrebnim dokazima, usmeni razgovor i opšti utisak (!?), ali kandidatima su bodovi upisivani samo zbirno, pri čemu su partijski kadrovi dobijali uvek maksimalnih 15 bodova. Tako se ne zna ni na koju stavku je otpalo koliko bodova, ni kako je bodovao koji član komisije.

Nemanja Nenadić iz Transparentnosti Srbija kaže da je prisustvo stranačkih kolega u komisijama dovoljno sumnjivo, ali da je glavni problem odsustvo kriterijuma. „Ako nije javno kako su kriterijumi primenjeni u praksi, onda teško da bilo šta može da se ospori i da se ukaže na konkretnu povredu merila pri konkursu“, kaže Nenadić. „Sve se svodi na lični utisak. Kao što ne možete osporavati koliko je uspešan i pravedan izbor za mis jer tamo članovi žirija glasaju prema onome šta je njima lepo. Ali u javnom sektoru ne bi smelo tako da bude. Kada nema kriterijuma onda je logičan ishod da partijska veza postaje glavni faktor pri izboru.“

Kurta, Murta i uzjahivanje

Prethodne sedmice u centru pažnje bilo je prekomponovanje vlasti u Beogradu. Ono što partijski moćnici rogobatno i eufemistički nazivaju „upodobljavanjem“ vlasti sa republičkom koalicijom, već je bilo na delu u gotovo svakoj opštini Srbije. I po tom „upodobljavanju“, smatra Nenadić, nema bitne razlike između naprednjaka i prošle vlasti koju su vodile demokrate. „Jedino što sada postoji zakon koji je trebalo da obezbedi da se na čelo javnih preduzeća ne dolazi po partijskom ključu, a pre godinu dana čak nije ni bilo volje da se takav zakon donese“, kaže on.

Bez zakona ili sa manipulisanim zakonom – za obične građane i zaposlene nema razlike. Samo direktorskih mesta koja se upodobljavaju ima 700 u Srbiji, kada se tome dodaju institucije kulture, vrtići ili škole, zatim radna mesta koje rukovodioci obezbeđuju svojim partijskim saborcima, dođe se do brojke od nekoliko desetina hiljada poslova koji mogu da se dobiju samo ako iz džepa viri članska karta partije. „Ovo je poruka građanima da sa članskom kartom nešto mogu da postignu. To nažalost doprinosi enormnom rastu članstva i simpatizera one stranke koja na aktuelnim izborima zauzme vladajuće i lukrativne pozicije“, kaže Nenadić.

Da li će se i kada Kurta i Murta umoriti i može li uopšte večito uzjahivanje da umori vlastodršce? Naš sagovornik ne veruje u političku volju, ali vidi jednu jedinu šansu za kraj partijskog vrzinog kola: „To je tragična situacija naših javnih finansija gde bi – hteli, ne hteli – morali da štede. Javna preduzeća se pominju kao mesto koje će biti na tapetu aktuelne vlade, o tome su posebno pričali novi nepartijski ministri. Videćemo da li će kroz te uštede doći do rešenja makar dela partijskog zapošljavanja“, zaključuje Nenadić.

Na kraju, nije zgoreg podsetiti se jedine iskrene izjave na temu departizacije, koju je još prošle godine dao Dragan Marković Palma. Možda nije vrsni poznavalac klasične muzike, ali da govori jasno i neuvijeno – to niko ne može da mu ospori. „Priča o departizaciji u Srbiji nema nikakvog smisla, jer je to nešto o čemu se priča samo u izbornoj kampanji. Jasno da je to u Srbiji nemoguće. Pozivam političke funkcionere da prestanu da govore o tome. Nažalost, to je tako, i biće tako još mnogo godina unapred.“

Autor: Nemanja Rujević
Redakcija: Jakov Leon