Plašenje izbeglica, smirivanje Nemaca

Tranzitne zone – to je pojam o kome se ovih dana mnogo raspravlja u Nemačkoj. Reč je o specijalnim prihvatilištima za izbeglice koja bi bila građena uz samu granicu. Bila bi to neka vrsta zatvora – posebnog područja ograđenog visokim zidom koje izbeglice ne smeju da napuštaju dok im vlasti to ne dozvole. U tranzitnim zonama bi se rešavalo ko može dalje u Nemačku a ko će biti vraćen u svoju „sigurnu zemlju porekla“. Ova mera je zamišljena kao način da se smanji i uspori priliv izbeglica, da se ubrza njihova registracija i proveri da li su već u nekoj drugoj zemlji EU zatražile azil. Oni koji nemaju pravo da podnesu zahtev za azil bili bi brže vraćani u zemlje iz kojih su došli.

Reč je o predlogu Hrišćansko-socijalne unije (CSU) na kojem poslednjih dana u svakoj prilici insistira bavarski premijer Horst Zehofer. U okviru vladajuće koalicije, Demohrišćani (CDU) trenutno ozbiljno razmišljaju o toj ideji, dok se Socijaldemokrate (SPD) uglavnom ograđuju od nje. Evo izvoda iz karakterističnih komentara koji su tim povodom objavljeni u nemačkim regionalnim listovima.

Nordbajerišer kurir (Bajrojt): „Samo još sedam procenata izbeglica registrovanih u septembru došlo je iz neke od zemalja bivše Jugoslavije. S druge strane, više od polovine njih je iz Sirije, a oko 15.000 – iz Iraka i Avganistana. Te ljude ni tranzitne zone ne bi zadržale. Zato to nije nikakvo čarobno sredstvo protiv neželjenog doseljavanja već samo pilula za smirenje uznemirenih građana.“

Zidvest prese (Ulm): „Ovaj predlog bi trebalo da sugeriše kompetenciju za rešavanje problema; ljudi treba da pomisle da su političari spremni za delanje. Ali oni to nisu. Jer, kako bi trebalo da izgledaju tranzitne zone? Kao ogromni pogranični logori sa ogradama i zidovima visokim nekoliko metara i pod prismotrom naoružanih stražara? Nema te izbeglice koja bi dobrovoljno ušla u takav provizorni zatvor. Očas posla bi se našle zaobilazne šumske i brdske staze preko granice – cilj kontrolisanog doseljavanja bi bio doveden do apsurda.“

Noje osnabriker cajtung (Osnabrik): „Tranzitne zone – to je sada čarobna reč. No, jasno je da ona rešava samo deo problema. Izbeglice bi nastojale da pri prelasku granice zaobiđu mesta gde se nalaze te zone. Međutim, ni argument prema kojem se, umesto građenja tranzitnih zona, treba boriti protiv uzroka izbeglištva, nije baš jak. Mogu da prođu godine dok u Siriji i Iraku oružje ne utihne. Borba se velikim prilivom izbeglica će biti moguća samo ako se politički preduzme mnogo toga istovremeno. U to spada i integracija izbeglica u nemačko tržište rada ali i brzo vraćanje kući onih koji ne mogu da dobiju azil – koliko god to bilo nepopularno.“

Ludvigsburger krajscajtung (Ludvigsburg): „Pitanje glasi: ko će ubediti ljude iz sigurnih zemalja porekla, pre svega one sa Balkana koji u Nemačku dolaze iz ekonomskih razloga, da uđu u tranzitne zone i tamo ostanu? Jer, oni znaju da će odatle biti vraćeni kući. Zato će pri prelasku granice zaobilaziti tranzitne zone u velikom luku. Isto bi bilo i sa prihvatilištima u samim zemljama porekla, logorima koji su bezazleno nazvani centrima za dobrodošlicu. Sada će biti zanimljivo da se vidi oko kakvih detalja će se složiti CDU i CSU.“

Nirnberger cajtung (Nirnberg): „Izgleda da je i kancelarka preispitala svoj prvobitni stav. Jer, pristala je na diskusiju o meri koja je rastućem nezadovoljstvu u narodu konačno suprotstavila nešto konkretno. Očigledno su na to uticali i njeni najbliži saradnici [...] koji su smislili blagi izraz tranzitna zona...“

Štraubinger tagblat (Štraubing): „Tranzitne zone nisu univerzalni lek. One ne treba da služe za šikaniranje ljudi koje bi trebalo da zastraši ostale i tako ih spreči da dođu. Ali, one su šansa da se unese organizacija u trenutni haos. Ako to uspe, (bavarski premijer) Zehofer će moći da bude zadovoljan sobom.“

Nojes Dojčland (Berlin): „Takozvana aerodromska procedura nas uči da žurba ne dozvoljava onima koji traže zaštitu da obrazlože svoj zahtev za azil. Oni nemaju vremena da se s nekim posavetuju ili ulože žalbu na negativno rešenje zahteva. Nije se jednom desilo da oni koji su odbijeni, po povratku u svoju zemlju, završe u zatvorima za torturu. Većina sadašnjih pridošlica su Sirijci, Avganistanci i Iračani. Njima je očigledno potrebna zaštita. Njihovo interniranje, kao da su ratni zločinci, nespojivo je sa ljudskim pravima i humanošću.“

Pforcjahmer cajtung (Pforchajm): „Prošao je zanos u kojem je Nemačka uživala u sopstvenoj dobroti i ljubavi prema bližnjima, u spremnosti da pomogne ljudima u nevolji. Kraj te faze je bio neumitan. Tranzitne zone, doduše, neće rešiti problem. Jer, one su simbol, baš kao što su to bile i slike dobrodošlice. Ali, ovaj novi simbol bi trebalo da zastraši izbeglice i umiri uznemirene Nemce. No, niko ne bi trebalo da očekuje čudo. Najvažniji zadatak je uspostavljanje evropske solidarnosti, finansijska podrška zemljama kao što su Turska, Liban, Jordan i Sirija, kao i smirivanje situacije u Iraku. Tek tada nam više neće biti potrebni simboli.“