Politički govor vatre
30. oktobar 2017.
„Nadam se da će moja smrt protresti mnoge". To je bio dramatičan iskaz čoveka koji se prošle sedmice javno spalio u Varšavi, protestujući tako protiv politike vladajuće nacionalističke stranke „Pravo i pravda". „Ovo je protest protiv ukidanja građanskih sloboda, ustava, protiv međunarodne marginalizacije Poljske, zagađenja životne sredine i prisvajanja državne televizije". Čovek smatra da su ruke lidera stranke Jaroslava Kačinjskog uprljane krvlju i zato se, da bi ga upozorio, ali i dobio potrebnu pažnju, on odlučio na drastičan čin političkog protesta – javno samospaljivanje.
Upravo zato što je taj čin tako drastičan i uznemirujuć, on je i garant najvažnijeg sredstva političke komunikacije – pažnje javnosti. Upravo zato se samospaljivanje u 20. veku pojavilo u „velikom stilu" i upravo je na taj način postalo moguće veoma brzo dopreti do velikog broja ljudi.
Sveštenik i vatra
Jedan od prvih politički motivisanih činova samospaljivanja u modernom vremenu dogodio se 1963. u Vijetnamu. Jedan sveštenik mesecima je eksperimentisao sa različitim zapaljivim tečnostima. U jednom trenutnu našao je odgovarajuću – onu koja će tkivo brzo da uništi, a borbu sa smrću što je više moguće da skrati. Obavestio je medije – ali ne o svim detaljima, kako planirano samospaljivanje ne bi bilo sprečeno. Prekrstio je noge, a telo mu je ostalo uspravno sve dok se nije onesvestio. Ostali sveštenici i sveštenice legli su na put i tako sprečili spasioce da priđu.
Fenomen medijskog društva
Samospaljivanje Tita Kuanga Dika u znak protesta protiv marginalizacije budista u Vijetnamu, važilo za jedno od prvih modernih politički motivisanih samospaljivanja. Modernih, jer se Kuang Dik usmerio na najvažniji element dobrovoljnog spaljivanja, a to je javnost. Bez nje bi taj čin naprosto ostao da visi u vazduhu i ne bi imao političku suštinu. Da to nije bio javni čin o kojem se pričalo u svim javnim diskusijama, njegova smrt ostala bi bez političkih posledica.
Zato nije iznenađujuće to što je broj javnih samospaljivanja u toku 20. veka vrtoglavo porastao – i to paralelno s tim kako je rastao broj medija. Nakon smrti Tita Kuanga Dika, samo do 1970. dogodilo se čak 101-no samospaljivanje, 17 puta više nego između 1919. i 1962.
Između čuđenja i neuspeha
Kalkulacija sa javnošću ipak je riskantna: čin samospaljivanja izaziva različite reakcije, ukazuje kulturološkinja Sabine Štah sa nemačkog Instituta za istoriju, inače autorka opširne studije o činu samospaljivanja u državama Varšavskog pakta. Ona naglašava da taj čin stavlja javnost pod pritisak, ali i podseća da je on politički višeznačan, odnosno da se može čitati i kao izraz hrabrosti i beskompromisnosti, ali i kao znak očaja.
Štahova je stava da ta ambivalentnost izaziva različite reakcije. „S jedne strane čuđenje, a s druge neprihvatanje". Između je čitav niz sivih tonova – „nesigurnost, očaj, neodlučnost, kako već…" Kontradiktornost je u konceptu žrtve: „Da li to posmatramo kao pasivnu žrtvu, kao čin osobe koja je postala žrtva ideologija i zato se spalila? Ili možda na to gledamo kao na veoma svestan mučenički čin?"
„Prva baklja"
Pitanja ličnog izazova su jedno, a politički efekat nešto sasvim drugo. Na jedan arhaično, ohrabrujući način, to predstavlja vid političke komunikacije i to sa onima na koje osoba koja se spalila ima veoma malo uticaja. Takođe, čin naknadno postaje podložan različitim tumačenjima. Tako je očigledno i u slučaju Jana Palaha – „prve baklje", kako je sam sebe nazvao. On se spalio 1. januara 1969. na praškom Vaclavskom trgu, tačno ispred Nacionalnog muzeja. Umro je nakon tri dana, sa opekotinama trećeg stepena, koje su prekrivale 85 odsto njegovog tela. Palah i njegovi saborci, kako je mladić objasnio u pismu, želeli su da „protresu ljude u zemlji".
I protresli su se – i ljudi u Čehoslovačkoj, ali i oni van nje. O slučaju Jana Palaha diskutovalo se svuda, čak i na Zapadu. Ali prema Sabine Štah – to je potrajalo kratko. Do danas postoje veoma različite interpretacije Palahovog čina samospaljivanja. Od 1989. preovladava slika o „univerzalnom heroju" koji se zalagao za demokratiju, ali Štahova smatra da se njegova smrt danas može čitati i drugačije: da je Palah bio zagovornik reformi unutar postojećeg političkog sistema, da se borio za ideale „Praškog proleća". Prema tome nije se radilo o revoluciji, već o reformi.
Oba značenja su do danas suprotstavljena. „Prema starom narativu, on je 'univerzalni heroj' za slobodu i demokratiju. Kada se sledi ta logika, može se reći i da je on 1989. ispunio zadatak i uspeo. Ali ako je želeo reformu komunizma – što verovatno i jeste jer je bio deo studentskog pokreta i sledbenik Aleksandra Dubčeka, onda moramo da zaključimo da Palah ipak nije uspeo."
Autonomija i javnost
U javnosti na Zapadu ovakvo dvostruko čitanje tog događaja malo je poznato. Na Zapadu još uvek dominira slika neprikosnovenog borca za slobodu i revolucionara. Tako je Palah, bez da je to želeo, doprineo pooštravanju ideološke konkurencije Istoka i Zapada, komunizma i kapitalizma.
Višeznačna je bila i poruka koju je samospaljivanjem poslao u svet Tunišanin Mohamed Buazizi u decembru 2010. Mladi trgovac povrćem se, iz protesta protiv samovolje, spalio u gradiću Sidi Buzid, oko 200 kilometara jugozapadno od grada Tunisa. Mnogi Tunišani su saosećali sa njim, jer su korupciju i oholost vlasti osećali i na sopstvenoj koži. Mohamed Buazizi sigurno nije mogao da očekuje da će njegov čin u arapskom svetu pokrenuti politički pokret kome će cilj biti borba za osnovna ljudska i građanska prava.
Politička poruka samospaljivanja je višeznačna, a mučenik pritom nije samostalan. O krajnjem efektu ne odlučuje on sam, već javno mnenje. To važi i za čoveka koji se prošle sedmice spalio u Varšavi. I odmah su povučene paralele s vremenom Varšavskog pakta, dok su istovremeno mnogi takva poređenja odbacili – oni koji smatraju da se tadašnja i današnja situacija uopšte ne mogu porediti. Zato samospaljivanje uvek iza sebe ostavlja pomešane emocije. Mnogi Poljaci nisu sigurni kako da ga tumače i zato se radije opredeljuju da ćute.