Populisti – opijeni nacijom

Duden, klasična referenca za nemački pravopis, definiše populizam kao „oportunističku politiku koja želi da pridobije naklonost masa“. Reč potiče iz latinskog: populus znači narod. U politici, populizam je borbeni poklič kojim se politički protivnici optužuju za preterano popularne najave ili akcije – tako nas uči Duden. Populisti polažu pravo na to da govore „u interesu naroda“, što već implicitno signalizira suprotstavljanje eliti. Ali, ko je „narod“?

„Mi smo narod!“

Slogan demonstracija ponedeljkom u Istočnoj Nemačkoj 1989. godine, kojima je na kraju čitav režim bačen na kolena, sada dobija potpuno novi prizvuk: tokom raspada DDR-a „narod“ je zaslužio status heroja, a sada nas narod koji bira Alternativu za Nemačku (AfD), koji je glasao za „bregzit“ i Trampa, i koji bi uskoro mogao da Marin Lepen izabere za predsednicu Francuske – sada nas taj narod plaši.

Kada populisti govore o narodu, misle samo na svoje sledbenike ili, kako to kaže Najdžel Faraž, bivši šef britanskog UKIP-a – na „pravi narod“. To je onih 52 procenta koji su u Velikoj Britaniji glasali za izlazak iz Evropske unije. Prema Faražu, ostalih 48 odsto birača ne pripadaju „pravom narodu“. I Donald Tramp redovno deli narod na dobar i nebitan, a lider stranke Pravo i pravda (PiS) Jaroslav Kačinjski, označio je opozicionare čak kao „goru vrstu Poljaka“.

Populisti ne žele pravi diskurs, oni unapred znaju „pravi odgovor“. Viktor Orban, mađarski premijer, još 2002. je isporučio dokaz za takve misli, kada je reagovao na iznenađujući poraz svoje stranke Fides rekavši da „ne može biti da je nacija u opoziciji“.

Pobuna

Od devedesetih godina, nauka se sve više koncentriše na fenomen populizma, ali interesovanje za rezultate tih istraživanja postoji tek odnedavno. „Mi doživljavamo političku kontrarevoluciju“, smatra Albreht fon Luke, imajući u vidu brzu promenu starog političkog poretka u skoro celom svetu. Prema njemu, sukob se vodi između predstavnika društva spremnog za promene i protagonista radikalne kulture razgraničavanja i izolovanja, koji na kraju nude povratak u jedno homogeno društvo.

Moglo bi se takođe reći: populisti obećavaju jednostavniji svet. Populisti negiraju kompleksnost demokratskog političkog procesa, kaže politikolog Petar Graf Kilmanseg. Jednostavna rešenja obeležje su populizma, ona su lažni odgovor na komplikovani svet u kojem su izgubljene stare sigurnosti – posebno u svetu rada.

Šta ostaje nakon deregulacije

Veliki broj radnika u industriji u međuvremenu je okrenuo leđa socijalističkim i socijaldemokratskim strankama i sada su negde desno – i to u skoro čitavoj Evropi. To potvrđuju analize izbora u SAD, Poljskoj ili Mađarskoj: radnici – među kojima su mnogi članovi sindikata – odavno biraju nacionalističke stranke. Jedan od uzroka radikalne preorijentacije jeste deregulacija tržišta rada i tako nastali sektor niskih plata. Rezultat toga su milioni nesigurnih i slabo plaćenih poslova, koji ljudima više ne obezbeđuju ono što im je potrebno za život. U takvoj situaciji, traže se krivci: politika, elite, mediji i – stranci. To je novo društvo onih koji se približavaju poslednjoj stepenici ka dnu i koji sada glasanjem isprobavaju ustanak.

Niko to nije bolje opisao od Didijea Eribona – i to ne u naučnom radu, već u romanu iz 2009 „Povratak u Rems“. Ta knjiga sada je ponovo bestseler. To je autobiografski roman francuskog sociologa i pisca koji se posle 20 godina iz Pariza vraća u svoj rodni grad i konstatuje dramatičnu promenu u intelektualnoj klimi u svojoj porodici i kod svojih starih prijatelja. Radnici koji glasaju za komuniste su u manjini, dominantan je Nacionalni front, a sindikalno zajedništvo sa kolegama u inostranstvu gotovo da je nestalo. „Ono što je nekada bilo samo u glavi, sada se izgovara, glasno i preteći“, rezimira Eribon. Klima je neprijateljska. Gubitnici sistema se bune i traže brutalnu jednakost, „kao da hoće da se osvete za tuđi dobar život“, napisao je jedan kritičar o romanu.

Rems je svuda: u SAD, u Velikoj Britaniji kao i u – ne samo – Istočnoj Nemačkoj. Sociolozi su odavno identifikovali tip osobe koja je u Nemačkoj sklona populizmu: muškarac, sa istoka, stariji od 50 i prilično dobro obrazovan. On je u vreme kolapsa DDR-a pre 25 godina bio prestar za potpuno novi početak u profesionalnom smislu. Nije mogao da se nosi sa novim društvenim, političkim i ekonomskim uslovima u kapitalizmu, zaostao je – ili nije uspeo da ostvari sopstvena očekivanja. To je život u frustraciji, koji sebi nalazi oduška samo preko ksenofobije i kroz blizinu AfD-u.

Nacije kao sklonište

Ko tako misli, taj traži novu „domovinu“ – naciju. Ponovno otkrivanje nacionalnog identiteta – kao superiornost u odnosu na druge, kao sklonište za razvoj sopstvene snage, koja je navodno izvisila u globalnoj konkurenciji – cveta u Poljskoj, u Mađarskoj, a posebno u SAD, pod Trampom.

Prenaglašenost sopstvenog naroda („ponovo veliki“), ide ruku pod ruku sa zatvorenim granicama, ekonomskim protekcionizmom i opasnom klimom protiv stranaca. I još nešto: populističke partije – na vlasti ili u opoziciji – diskredituju sve nadnacionalne saveze kao što su Ujedinjene nacije, NATO ili Evropska unija. Populisti bi da narod bude očaran, da bude opijen sam sobom.