Poslednja šansa?
Evropska kriza ne prestaje. Evropska unija ponovo je pred kriznim sastankom predsednika država i vlada. Ponovo je na dnevnom redu samo jedna tema: grčka drama. I ponovo niko ne zna da li će to biti kraj krize koja traje već pet godina ili će se u završnici – kao što je to često slučaj – igrati još jedan produžetak. Da li Grčka mora da napusti evrozonu? Da li će doći do često prizivanog „Greksita“ (Grexit – izlazak Grčke iz evrozone) ili će Grčka dobiti posl, zaista poslednji rok i zadržati zajedničku evropsku valutu?
Uoči samita jedno je jasno: živci su napeti. Strpljenje je pri kraju – i kod Grka, kao i kod ostalih 18 članica evrozone. Gotovo svuda – i u Nemačkoj – postavlja se pitanje: Da li su Grci previše rizikovali u toj igri pokera, nije li vreme da se ta tragedija okonča? Brojni skeptici smatraju da se Grčkoj ne može pomoći. Ona može da se izvuče samo proglašavanjem stečaja i bez evra – iako u tom slučaju preti humanitarna katastrofa – ali tada bi Evropska unija pomogla Grcima.
Stravično visoki dugovi
Ciprasova vlada, naravno, stvari vidi drukčije. Ona zahteva solidarnost, stalno smatra da samo što nije postignut dogovor i veruje da Grčka može da bude spasena politikom levičarske vlade. A ta politika je jednostavna: reprogramiranje dugova i sprovođenje samo onih reformi koje ona smatra delotvornim. Ali poverioci ne žele da pristanu na taj kurs. Oni žele dalekosežne reforme i tek tada će dati novac.
Stvarni problem u stvari je nešto drugo. Evropska politika spasavanja – koju u znatnoj meri određuje Nemačka – pomogla je u svetskoj finansijskoj krizi da na noge stanu Portugalija, Španija, Kipar, Letonija i Irska. Italija se reformiše, Francuska takođe, iako veomasporo. Samo u Grčkoj ekonomski lekovi ne djeluju. Politika štednje je pogrešan lek, kažu u Ateni. To je u slučaju Grčke tačno, jer tamo su se krediti nagomilali u strahovito visoke dugove i verovatno nikada neće moći da budu vraćeni. A poverioci su isto tako taoci tih dugova, kao i Grčka.
Proglašenje bankrota Sirize
Grčka u ovih pet turbulentnih, depresivnih i deprimirajućih godina proživljava posledice trajne državne krize. Država ne funkcioniše. Ona je klijentelističko društvo bez funkcionalne uprave. Grčka nije više u stanju da zaradi dodatni novac, a da pri tom manje troši – što je ključno kako bi koliko-toliko ekonomski stala na noge. Čak ni leva koalicija Siriza nije u ovih pet meseci od preuzimanja dužnosti uspela da zaustavi izbegavanje bogatih da plaćaju poreze, da otkrije milijarde evra ilegalno sklonjenog novca na stranim računima i da dođe do njega. To je proglašenje neuspeha za socijalističku levicu.
Umesto toga, Atina je na demagoški napadala Međunarodni monetarni fond, Evropsku uniju i Nemačku, povremeno flertovala sa Moskvom i bez rezultata se borila iz runde u rundu pregovora. Rezultat je da su svi nervozni, čak i Evropljani koji imaju simpatije prema Sirizi – kao što su predsednik Evropske komisije Junker i predsednik Evropskog parlamenta Šulc. Ali, s time bi još i moglo da se živi.
Oživljavanje starih slika neprijatelja
Puno je gore to što evro – zamišljen kao simbol evropskog ujedinjavanja – razdvaja Evropsku uniju: ponovo oživljavaju stare slike neprijatelja, u brojnim članicama EU sve više jačaju krajnje desne i krajnje leve stranke, i sve više građana EU se pita: nije li cena ove neuspešne politike prema Grčkoj previsoka? Treba li zaista prihvatiti kršenje svih pravila i svih ugovora kako bi se Grčka zadržala u evrozoni?
Susret predsednika država i vlada ovog ponedeljka (22.6.) možda je poslednja šansa da se spasi Grčka i evro. Ali rane nastale proteklih godina i meseci su duboke, dublje nego neki privremeni dogovor. Osnovna vrednost Evropske unije u proteklih gotovo 60 godina uvek je bio kompromis. Sada ponovo postoje pobednici, poraženi, žrtve. To je i mentalno katastrofalan razvoj događaja.