„Potrebna diskusija o nasilnim imigrantima“

DW: Profesore Oltmer, šta ste najpre pomislili kada ste čuli o napadu na žene i devojke tokom novogodišnje noći u Kelnu?

Johen Oltmer: Proteklih godina nisam čuo da se nešto slično ovde dešavalo. Zanimljivo je da je bilo mnogo policije na licu mesta, ali da im ništa nije upalo u oči. Tek je nakon podizanja krivičnih prijava sve dobilo konkretne obrise. I to mi se čini kao fenomen vredan pažnje.

Napadnute žene tvrde da je reč o muškarcima arapskog izgleda. Privedeno je tek nekoliko njih i, prema navodima policije, oni su od dokumenata imali jedino papire koji upućuju da su tražili azil, ali dobili tek privremenu dozvolu boravka. To upućuje da se radi o ljudima koji su već duže u Nemačkoj.

Takav status teoretski mogu imati i izbeglice koje su stigle 2015. godine. To ništa ne govori o dužini boravka već samo o boravišnom statusu. To znači da se radi o ljudima, koji su u nekoj proceduri, možda u proceduri za dobijanje azila. Ili su to ljudi koje nemačke vlasti nisu mogle prisilno da deportuju. To mogu biti i ljudi koji su svega nekoliko meseci u Nemačkoj i to nije baš jasno. Jasno je međutim da se većim delom radi o ljudima koji su u postupku za dobijanje azila ili koji su se nalazili u tom procesu.

Još uvek se analizira materijal snimljen video-kamerama, protivrečne su informacije o tome da li se radilo o pijanoj rulji ili organizovanim bandama pljačkaša. No, već sada je jedna stvar jasna: izgredi na železničkoj stanici u Kelnu su politička bomba, posebno nakon izbegličke 2015. godine. Treba samo pogledati komentare na internetu. Šta sada preduzeti?

Najpre je potrebno rasvetljavanje slučaja. Jasno je da ima dosta foto i video- materijala, koji do sada nije uopšte ili nije dovoljno analiziran. Nije isključeno da dođe do podizanja novih krivičnih prijava, pored 90 prijava koje su već podignute. I onda počinje rad pravosudnih organa. Postavlja se pitanje da li su napadi u Kelnu planirani ili je to bila spontana akcija. I da li se zaista radilo o jako alkoholisanim i agresivnim mladim ljudima.

Da li je u Kelnu potrebno da neko kaže: ovako nešto nećemo trpeti u Nemačkoj?

Bio bih tu jako oprezan jer su dosadašnji rezultati istrage veoma mršavi. Jasno je da postoji odgovarajuća zakonska regulativa koja u tom kontekstu može dovesti do deportacije. To možda zvuči dramatično, ali ovo je pravna država.

Ali ako se indicije potvrde kao tačne, ako su počinioci izbeglice u proceduri za dobijanje azila – njima ne preti deportacija. Ona je predviđena samo za teška krivična dela, kao što je ubistvo. Kako to objasniti građanima?

Problem je višestran. Kao prvo, oni koji su tražili azil i odbijeni su, već sada bivaju deportovani u velikom broju slučajeva. Ali mi imamo posla sa situacijom u kojoj je jako teško sprovesti izgon. Status privremenog boravka upućuje na to da delom nije poznato odakle uopšte dolaze te izbeglice. Zatražiti deportaciju je relativno lako, ali je prilično teško i sprovesti je. Između ostalog i što – iz dobrog razloga – postoje visoke pravne prepreke za progon. Ponekad može potrajati mesecima, ako ne i godinama.

U Roteramu na severu Engleske je nekoliko Pakistanaca godinama prisiljavalo maloletne devojčice na prostituciju. Vlasti su to, kako se sada ispostavilo, znale i zatvarale oči. Nisu želeli da im se nalepi etiketa da mrze strance. Neće li se napadima na žene tokom novogodišnje noći u Kelnu rasplamsati mržnja prema strancima u Nemačkoj?

U najmanju ruku svima će postati jasno da nam je potrebna diskusija o kriminalitetu i spremnosti na nasilje među mladim useljenicima. Mislim da o tome proteklih godina nije vođena temeljna diskusija. Vidimo da je socijalni rad – posebno s mladićima, pa i mladim doseljenicima – poslednjih godina dosta unazađen. Po kafanama se oduvek raspravlja o kriminalitetu među doseljenicima, ali mi nismo vodili utemeljenu i intenzivnu političku, društvenu i naučnu diskusiju o tome.