Nada umire poslednja – tako bar kaže poslovica. Samo, da li je iko zaista iskreno verovao u to da će nemački ministar spoljnih poslova Zigmar Gabrijel da uspe da reši problem i da će se dogoditi čudo ako se on lično pojavi u Ankari? Turskom predsedniku Redžepu Tajipu Erdoganu na pamet ne pada da okrene ploču. Zašto i bi? On već čitavu večnost vuče nemačku vladu za nos. Erdoganu su 260 nemačkih vojnika stacioniranih u turskoj vojnoj bazi Indžirlik, dobrodošli kao instrument za ucene. Malo pušta nemačke političare kod vojnika, a malo ne. Već kako mu u datom trenutku odgovara. Na kraju krajeva, on je gazda na Bosforu.
Kad je Nemačka neposlušna, vrata ostaju zatvorena. Za njega azil turskim oficirima ne dolazi u obzir, isto kao ni rezolucija Bundestaga po kojoj se pokolj nad Jermenima u Prvom svetskom ratu proglašava za genocid, što zvanična Ankara ne želi da prizna. To je bio prvi povod da se poslanicima nemačkog parlamenta ne dozvoli da obiđu vojnike Bundesvera u Indžirliku. Ankara je popustila tek kada se nemačka vlada ogradila od rezolucije Bundestaga.
Sad je dosta!
To je čista ucena. Nemačka vlada je suviše dugo zatvarala oči pred takvim ponašanjem. Sve to zajedno jeste doduše za vladu veoma zapetljana situacija. Njeno geslo glasi: uvek ostati u kontaktu, razgovarati, pronalaziti načine za povratak normalizaciji. Takav pristup u suštini je ispravan. Ali jednom se ipak mora reći: dosta je bilo! Onaj ko želi da ostane verodostojan, taj mora tu i tamo da jasno i glasno kaže „NE“. I to stvarno „NE“, a ne: „Ne, ali...“ – što je vlada, a naročito kancelarka Angela Merkel, suviše dugo praktikovala. Iako je to reč koja čini čuda, ni „molim“ ne bi smelo da se koristi suviše često jer se tako može da se izgubi verodostojnost. Socijaldemokrate su to u međuvremenu shvatile. Među demohrišćanima ima još onih koji se nećkaju. To je pogrešno.
Povlačenje nemačkih vojnika iz Indžirlika dodatno će pokvariti ionako narušene nemačko-turske odnose. Pritom se takođe može postaviti i pitanje da li ti odnosi uopšte mogu da budu gori. Isto tako, moguće je da će Erdogan, nakon povlačenja vojnika iz Indžirlika, da potraži neki novi razlog za ucene. Na kraju krajeva, i u turskoj bazi Konija stacionirani su nemački vojnici.
Diktatori govore nekim drugim jezikom
I još – šta će se dogoditi s nemačko-turskim dopisnikom dnevnika „Velt“ Denizom Judželom, koji od februara čami u turskom zatvoru pod optužbom da podržava terorizam. A sigurno je i da će Ankara posegnuti za još jednim bičem – odnosno da će zapretiti ukidanjem sporazuma o izbeglicama s Evropskom unijom.
Nemačka jednostavno mora da živi s tim da političari poput Erdogana isključivo slede egoističke ciljeve i da, ako je potrebno, radije idu glavom kroz zid, nego da popuste i za jedan korak. Diktatori govore različitim jezikom od demokrata. To je tvrd jezik koji iziskuje, ako ne baš uzvraćanje istom merom, a ono bar odgovore koje će zatim da slede i dela. U slučaju Indžirlika to znači da Nemačka mora hitno da povuče svoje vojnike. Jordan se već ponudio kao alternativa. Pa šta nemačka vlada onda još čeka?