„Pravoslavni šehid“ i Ruska pravoslavna crkva

Režiseru Kirilu Serebrenikovu je kao polazna tačka poslužio pozorišni komad nemačkog dramaturga Marijusa fon Majenburga. Glavni junak je srednjoškolac Venjiamin, koji pronalazi uporište u verskim dogmama. Sve zna o moralnim normama, kako ih slediti i od koga bi ih trebalo braniti. Njegovo ponašanje postaje pravo iskušenje za okruženje.

„Venjiamin je – ratnik. Spreman je da vređa, da naruči ubistvo profesorke, da pravi lom, da se pobije sa rođenom majkom“, kaže Danijel Dondurej, kulturolog i novinar časopisa „Umetnost kinematografije". Dodaje da glavni junak filma odbija sve što ne može da uklopi u crkvenu doktrinu. Sam režiser svog glavnog junaka naziva „pravoslavni šehid". Prema mišljenju Danijela Dondureja, film pokazuje i to kako se Ruska pravoslavna crkva žestoko obrušava na sve koji imaju drukčije mišljenje.

Nametanje zabrana

Direktor Saharovog centra u Moskvi Sergej Lukaševskij smatra da stavljanje svetih simbola i obreda u svakodnevni kontekst u društvu izazivaju negativne reakcije. On to objašnjava time što se u Rusiji razvio „obredni odnos" prema veri. Mnogi ljudi koji se označavaju kao pravoslavci, a njih je u Rusiji prema podacima od 60 do 80 odsto, ne poznaju istoriju razvoja hrišćanstva, pa se sa pijetetom odnose isključivo prema verskim obredima.

Dondurej objašnjava da za sada tabui nemaju zvaničan karakter. No, sve je više slučajeva kada crkva kritikuje ljude iz kulture za „vređanje osećanja vernika". Dovoljno je pomenuti da je sa repertoara skinut spektakl „Tangejzer" režisera Timofeja Kuljabina, poznatog po filmu „Levijatan". Optužili su ga da vređa crkvu.

S kakvim ciljem crkva nameće tabue i stvara zabrane u kulturi? Ilja Dorončenkov, dekan Fakulteta istorije umetnost i profesor Evropskog univerziteta u Sankt Peterburgu, smatra da se crkva u ideološkom smislu trudi da zauzme mesto koje je u Sovjetskom Savezu imala Partija: „Mislim da je crkva nasledila taj pristup: kontrolisati, predlagati, zabranjivati." Dodaje da takva težnja proizilazi i iz ruske tradicije u kojoj crkva nikada nije bila zaista nezavisna. Profesor Doročenkov nadalje objašnjava da u društvenoj svesti preovladava paternalizam pa ljudi ne donose odluke na osnovu lične odgovornosti već na osnovu principa koji se unose spolja. Osim toga, kaže on, crkva obavlja posao koji ne može da obavi vlast, jer politika nije u stanju da proizvede svevažeću ideologiju, koncept budućnosti i novi moral: „Zato država poziva crkvu da govori o nizu moralnih pitanja na koji želi da dobije konzervativni odgovor."

Napadi „pravoslavnih aktivista"

Natalija Zorkaja, sociološkinja u Anatlitičkom centru Jurij Levada, takođe smatra da crkva učestvuje u državnoj politici: radi na arhaizaciji, izolaciji čoveka kao samosvojnog subjekta. Primetno je da mešanje crkve u kulturu i obrazovanje u društvu ne izaziva oštre kritike. Natalija Zorkaja objašnjava da većina ljudi podržava takvu tendenciju s nadom da će crkva onda u društvo isijavati visoke moralne vrednosti. Osim toga, dodaje ona, tek manji broj ljudi ima mek stav prema nekom nepoznatom i zamršenom proizvodu kulture. U osnovi, u društvu preovladava odbojnost prema takvim produktima kulture, oni izazivaju razdraženost.

„U tome se krije velika opasnost, pošto se može potpirivati takvo raspoloženje, može se zatezati, ljudi se mogu nahuškati jedni na druge", opominje Natalija Zorkaja. Slična ksenofobija je na delu kada pravoslavni aktivisti napadaju izložbe.

Direktor Saharovog centra u Moskvi Sergej Lukaševskij smatra da vlast dozvoljava pravoslavnim aktivistima da terorišu opozicioni deo kulture kako bi nametnula sopstvene konzervativne ideje. „Svedoci smo kako pravoslavni aktivisti sve više primenjuju nasilje", kaže on i dodaje da su ljudi iz kulture koji su izloženi napadima poprilično tihi. Svi stručnjaci se slažu u oceni da je cehovska solidarnost u reakciji na takve napade izuzetno važna. Sergej Lukaševskij opominje da krajnje konzervativni kurs može dovesti do uvođenja izuzetno oštrih pravila, čime bi ona postala daleko sveobuhvatnija i moćnija nego što bi bilo normalno na osnovu realnih pogleda koji prevladavaju u društvu.