Pre 75 godina: prvi izbori za Bundestag

Nemačka je u 1949. još uvek u ruševinama. Nacionalsocijalizam i rat su udaljeni tek četiri godine, a poslednji demokratski izbori održani 17 godina pre toga – ubrzo nakon toga Adolf Hitler je „ugušio“ demokratiju. Samo nekoliko meseci pre prvih posleratnih izbora osnovana je Savezna Republika Nemačka. A 14. avgusta 1949. Nemci s pravom glasa pozvani su da na biralištima izaberu prvi demokratski saziv parlamenta u mladoj državi.

„To nisu bili samo prvi izbori za Bundestag, to su bili i prvi slobodni izbori od jeseni 1932, od krizne završne faze Vajmarske republike“, kaže za DW istoričar Benedikt Vintgens. Između tih dvaju izbora dogodili su se „civilizacijski krah i Drugi svetski rat, sa svim posledicama“, kaže. „I zato je to bio novi početak – u procesu izbora, u demokratiji, pa i u srastanju s državnim okvirom koji u tom obliku nikada nije postojao.“

Ali nisu svi Nemci imali pravo izbora. Zemlja je nakon rata podeljena u okupacione zone četiri sile pobednice. Održavanje izbora „blagoslovile“ su samo tri zapadne pobedničke sile (SAD, Velika Britanija i Francuska), a Sovjetski Savez je u svojoj zoni, na istoku, instalirao komunistički sistem – bez slobodnih izbora.

Koje su stranke nastupile na izborima?

Za naklonost oko 31 milion građana s pravom glasa borilo se mnoštvo različitih stranaka. Vintgens podseća da je „1949. strankama za delovanje bila potrebna licenca od strane savezničkih okupacionih sila“. Osim konzervativnih Demohrišćana (CDU/CSU), kao i radničkoj klasi bliskih Socijaldemokrata (SPD), u trku su krenuli na primer i liberalna Stranka slobodnih demokrata (FDP), Komunistička partija, Bavarska stranka (za koju je moglo da se glasa na području Bavarske), nacionalno-konzervativna Nemačka stranka, katolička Stranka centra, kao i brojne druge političke opcije. Neke od tadašnjih stranaka već odavno su se izgubile s političke scene i više ne postoje.

Kao specifičnost izbornog sistema treba napomenuti da je cenzus bio pet odsto, što nije važilo na pokrajinskim nivoima, već na saveznom. Samo one stranke koje su na nivou čitave Savezne Republike uspele da osvoje bar pet odsto glasova, imale su pravo da pošalju svoje poslanike u Bundestag.

Parlament je tada, kako je bilo predviđeno, trebalo da zaseda u Bonu. Taj grad je trebalo da bude samo privremeno rešenje za sedište parlamenta, ali to privremeno rešenje postalo je trajno – sve do ujedinjenja Istočne i Zapadne Nemačke, u Bonu je bilo sedište i Bundestaga i savezne vlade. Bundestag se tek 2000. ponovo preselio u Berlin.

Duel Adenauera i Šumahera

Pitanje je bilo da li će Nemci u zapadnim zonama uopšte da iskoriste svoje ponovo stečeno biračko pravo, odnosno da li će dati legitimitet mladoj državi, Saveznoj Republici Nemačkoj? Nosioci listi dve najveće stranke, odnosno onih koje su imale najbolje šanse da pobede na izborima, Kurt Šumaher (SPD) i Konrad Adenauer (CDU), po tom pitanju su očigledno imali određene sumnje. Zato su obojica apelovali na građane da učestvuju na izborima.

„Četrnaestog avgusta niko ne sme da ostane kod kuće. Svi moraju da izađu na biračka mesta“, govorio je Adenauer. A Šumaher je o značaju tih izbora rekao: „Savezna Republika na nemačkom zapadu treba da se ujedini, treba da formira temelj nemačkog jedinstva, treba Nemcima dati šansu da budu ravnopravni deo novoutemeljene Evrope.“

Oštri napadi tokom kampanje

Predizborna kampanja bila je žestoka. Šumaher, koji je bio obeležen desetogodišnjim zarobljeništvom u koncentracionom logoru zbog toga što je pružao politički otpor nacionalsocijalizmu, jednom prilikom je Adenauera nazvao „Lügenauer“ (igra reči kojom je hteo da poruči da je Adenauer lažov, prim.red), a CDU je označio kao stranku koja zastupa interese kapitala, odnosno interese ratnih profitera. Adenauer, koji je tada imao već 73 godine, čovek koji je pre perioda nacionalsocijalizma bio i gradonačelnik Kelna, za Šumahera je rekao da je „Rattenfänger“, odnosno da na retorički spretan način manipuliše ljudima. Adenauer je napadao Šumahera zbog njegovih tirada na račun Katoličke crkve i optuživao ga da je blizak komunistima.

U Nemačkoj su u to vreme još uvek vladale posleratna kriza i nestašica. Nije bilo dovoljno stambenog prostora, što i ne čudi zbog razaranja u ratu i miliona izbeglica koje su na zapad, u Saveznu Republiku, stigle sa istočnih, izgubljenih područja. Cene su bile visoke, baš kao i stopa nezaposlenosti. Što se tiče ekonomske politike, CDU je zastupala načela takozvane socijalne tržišne ekonomije, koncepta u kojem socijalna država podržava slobodno tržište. SPD se pak zalagala za nacionalizaciju ključnih grana industrije, odnosno za jaču ulogu državnog planiranja.

Važna predizborna tema bilo je i pitanje ponovnog ujedinjenja Nemačke. Šumaher se po tom pitanju deklarisao kao izrazito nacionalno svestan političar, koji odlučno zahteva jedinstvo Nemačke. Za Adenauera je važnija bila integracija Savezne Republike u zapadne saveze.

Kako je izgledao prvi Bundestag?

Na dan nakon izbora spiker popularne emisije „Vohenšau“ (Wochenschau), tada veoma omiljenog bioskopskog formata u kojem su se predstavljane najvažnije vesti nedelje, bio je oduševljen: „Zapadna Nemačka izabrala je svoj prvi Bundestag. Od morske obale, pa sve do malog planinskog sela, pripadnici svih klasa i slojeva sledili su pozive da izađu na izbore.“

Tada je čak 78,5 odsto građana s pravom glasa izašlo na izbore. Visoka izlaznost protumačena je kao široka podrška stanovništva novom političkom poretku u zemlji.

U Bundestag je ušlo jedanaest stranaka. Najjaču poslaničku grupu imali su Andenauerovi Demohrišćani s osvojenih 31 odsto glasova, odnosno sa ukupno 139 od 402 poslaničkih mandata. SPD je osvojila 29,2 odsto, odnosno 131 mandat u Bundestagu. FDP je bila treća najjača stranka s 52 poslanika, a konzervativna Nemačka stranka i Bavarska stranka osvojile si po 17 mandata. Komunistička partija imala je 15 poslanika. Danas mnogi kažu da je tadašnji saziv Bundestaga bio izrazito fragmentiran, ali je s druge strane, tadašnji saziv bio mnogo više šarolik od ovog današnjeg.

Daleko od pune suverenosti...

Prvi Bundestag se konstituisao 7. septembra 1949. Nakon teških koalicionih pregovora, Demohrišćani su formirali vladajuću koaliciju sa FDP-om i Nemačkom strankom. Konrad Adenauer je 15. septembra izabran sa saveznog kancelara – s tesnom većinom od jednog jedinog glasa. Njegovog sopstvenog.

Demohrišćani su morali da plate i određenu „cenu“ za koaliciju sa FDP-om: zauzvrat su morali da podrže izbor liberala Teodora Hojsa za saveznog predsednika. Hojs je na tu dužnost izabran 12. septembra, dakle tri dana pre nego što je Adenauer postao prvi kancelar SR Nemačke.

Nova država je tako uspešno preskočila prve velike prepreke na svom putu. Ali, manevarski prostor za novu vlast je bio ograničen. A koliko je bio ograničen, to se moglo videti već prilikom prvog Adenauerovog zvaničnog poteza na kancelarskoj poziciji: on je posetio Visoke poverenike, predstavnike zapadnih sila pobednica, koji su nadzirali rad nove vlade. Uprkos utemeljenju Zapadne Nemačke kao nove države, važni sektori kao što su spoljna politika ili ekonomija i dalje su bili pod kontrolom saveznika.

Položen demokratski test zrelosti

Uprkos svemu, mlada Savezna Republika uspešno je položila prvi demokratski test zrelosti. A kakve se lekcije iz toga mogu izvući za današnje vreme? Istoričar Benedikt Vintgens u tom kontekstu podseća na današnje strahove od političkog ekstremizma, odnosno na stranački sistem koji prolazi kroz fazu velike transformacije.

„Kada pogledamo na 1949. vidimo da je tada sve moralo iznova da se sortira i da se sve iznova poređalo. A sve je pokrenuto zahvaljujući političkoj ponudi, političkom rukovodstvu. Zahvaljujući političkom procesu pokrenut je takav razvoj – od zemlje koja je nesortirana i znatno opterećena nacionalsocijalizmom i Hladnim ratom, do zemlje koja je postala stabilna demokratija. Pouka je možda da stvari mogu da se reše kroz političko delovanje i participaciju.“

*ovaj članak je najpre objavljen na nemačkom jeziku