Predsednički izbori: Berluskoni je spreman

Stvarno? Silvio Berluskoni? Da, bivši predsednik italijanske vlade, s hipotekom brojnih skandala i sudskih sporova, želi da postane predsednik. On ima 85 godina i kandidovao se za jednu od najvažnijih dužnosti u državi. Izbori su 24. januara.

„Mislim da Berluskoni može da bude koristan za zemlju“, rekao je on o samom sebi i dodao: „Ne bih se predao i učinio bih ono što je mojoj zemlji potrebno.“

-pročitajte još: Desnica jača u Italiji, a Salvini je sada samo broj dva

Početkom decembra Berluskoni je poslanicima u parlamentu u Rimu poslao svoju fotografiju – lica zategnutog zahvaljujući estetskoj hirurgiji – a priložio je i zbirku svojih najlepših govora. U Italiji se smatra da je to bio početak njegove izborne kampanje za predsednika.

Mnogi Berluskonija, osuđenog za poresku prevaru, smatraju samo autsajderom na izborima. Ipak, njega podržavaju desni populisti Mateo Salvini i Đorđa Meloni. Meloni, koja predvodi desničarsku stranku „Braća Italije“ (Fratelli d'Italia), zauzela je jasan stav još pre Božića 24. decembra: „Želimo rodoljuba. Berluskoni je taj. Dragi nije.“

Da li to Dragi želi ili ne?

Mario Dragi je pak kandidat s najviše šansi. Aktuelni premijer, koji vodi uspešnu i iznenađujuće stabilnu tehnokratsku vladu, visoko je cenjen i u Italiji i u Evropi. Ali on se još nije izjasnio o kandidaturi. Nepoželjno je kandidovati samog sebe na predsedničkim izborima. Jedino se Berluskoni ne ustručava.

Mario Dragi, 74-godišnji bivši predsednik Evropske centralne banke, navodno ima takve ambicije, ali bi se vlada bez njega na čelu uskoro raspala. U parlamentu vladu podržava atipična koalicija nacionalnog jedinstva kojoj pripadaju sve stranke osim desničarske „Braće Italije“.

-pročitajte još: Evropa živi na kredit, o cehu ćemo posle

Ta većina bi se raspala, smatra Luc Klinkhamer s Nemačkog istorijskog instituta u Rimu. Vlada je pre svega tu da bi razumno raspodelila 200 milijardi evra iz fonda Evropske unije za oporavak od posledica pandemije, objašnjava Klinkhammer u intervjuu za DW. „Bez novca iz Brisela ta velika koalicija ne bi ni bila formirana. Ona je klimava, znamo to. Zato vidim velike poteškoće. Ne verujem u stabilnost ove vlade ako Dragi bude izabran za predsednika.“

Klinkhamerovu procenu potvrđuje i najava Berluskonija da će njegova hrišćansko-demokratska „Napred Italija“ (Forza Italia) uskratiti podršku vladi ako Dragi bude bio izabran za predsednika. To bi značilo nove izbore, a njihov rezultat bi mogla da bude desničarska, populistička i evroskeptična vlada. Ako propadne italijanski ekonomski oporavak od pandemije, neizbežno bi bile pogođene i ostale članice EU.

„Izbor je više od rituala“

Enriko Leta, lider socijaldemokrata u Italiji, zato smatra da bi bilo mnogo bolje da Mario Dragi ostane na čelu vlade do kraja mandata koji ističe u proleće 2023. i da sprovede svoj reformski program.

„Italija je i dalje najslabija karika u evrozoni, što znači da će italijanska politika i donosioci odluka u Rimu biti ključni za opstanak i prosperitet EU u godinama koje dolaze“, napisali su u zajedničkom autorskom članku za jedan socijaldemokratski časopis Nurijel Rubini, ekonomista i finansijski savetnik iz Njujorka, i Brunelo Rosa sa Ekonomskog univerziteta Bokoni u Milanu.

„Ako se populističke stranke vrate na vlast, suočene s ionako visokim dugovima i deficitima, članstvo Italije u evrozoni moglo bi da bude dovedeno u pitanje. To bi rezultiralo svim vrstama tržišnih dislokacija“, ocenili su Rubini i Rosa. Predstojeći italijanski predsednički izbori su, dakle, sve samo ne običan ritual i izuzetno su važni.

Za razliku od nemačkog predsednika države, italijanski predsednik ima odlučujući uticaj tokom političkih kriza. On imenuje premijera i on je taj koji odobrava članove njegovog kabineta. Može i da raspusti parlament. Naoružan tim ovlašćenjima, sadašnji predsednik Serđo Matarela je pre godinu dana postavio svog prijatelja Marija Dragija na mesto premijera i tako okončao krizu vlade.

Moguće je da bi Dragi želeo da zauzme tu poziciju kako bi u narednih sedam godina on bio taj koji vuče sve konce. S premijerom koji mu odgovara mogao bi dugo da vodi Italiju. Međutim, nejasno je da li bi to podržao i parlament koji će se birati sledećeg proleća.

Dragi je za sada samo rekao da je on „dokazani sluga svoje države“ i ujedno naglasio: „Moja sudbina nije važna“.

„Kao kod izbora pape“

Ujedno, nije jasna situacija ni u telu koje 24 januara bira predsednika, a koje se sastoji od 1.009 poslanika, kao i predstavnika iz 20 italijanskih regiona. Zbog složenih pravila, Luc Klinkhamer taj izborni proces poredi sa izborom još jedne bitne osobe koji se održava u Rimu.

„To vam je kao s izborom pape. Većina narodnih predstavnika trebalo bi da ponađe najvrednijeg u ovoj konklavi“, kaže Klinkhamer. Nema glasačkih listića na kojima su odštampana imena kandidata. Svaki poslanik, senator ili regionalni predstavnik mora rukom da napiše ime onoga koga predlaže. Teoretski, dakle, može da se napiše bilo čije ime. Ako niko ne dobije dvotrećinsku većinu u prva tri kruga, u sledećim glasanjima potrebna je samo apsolutna većina.

Sve to može i da potraje. Godine 1972. bila su potrebna 23 kruga pre nego što je Đovani Leone dobio potrebnu većinu. Sadašnji predsednik Serđo Matarela pre sedam godina izglasan je u četvrtom krugu.

Prošlog vikenda ljudi iz sveta kulture javno su se založili da se prekine sa dodeljivanjem te dužnosti starijim muškarcima. Oni su predložili dve žene kao kandidatkinje: ministarku pravosuđa Martu Kartabiju i njenu bivšu koleginicu Paolu Severinu. I one verovatno, kao kao i Silvio Berluskoni, imaju male šanse. Ipak, kako je nedavno ocenio britanski „Ekonomist“ u komentaru o italijanskoj politici: „Malo je verovatno, ali događale su se i čudnije stvari.“

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.