Prekretnica za Nemačku i šire
17. oktobar 2018.
„Pre dvadeset godina, 16. oktobra 1998, kada je još trajao mandat vlade demohrišćanskog kancelara Helmuta Kola, nemački Bundestag je velikom većinom odobrio učešće Bundesvera u ograničenim i na faze podeljenim vazdušnim operacijama u cilju sprečavanja humanitarne katastrofe u kosovskom konfliktu", piše Frankfurter algemajne cajtung: „Vojne operacije NATO su naredne godine dovele do faktičkog otcepljenja Kosova od Srbije i zaista sprečile humanitarnu katastrofu. Doduše, takozvana kolateralna šteta nije bila zanemarljiva. U jednom američkom vazdušnom napadu na Beograd pogođena je kineska ambasada; troje njenih službenika je ubijeno, došlo je do političkih razmirica."
„Kada je reč o aktivnom učešću nemačkih vojnika u vojnim dejstvima („ratnim dejstvima") u užem smislu, odluka Bundestaga predstavlja ozbiljan rez. Vojna uzdržanost koja je bila karakteristična za staru Saveznu Republiku i bila lajtmotiv njene vojne kulture, više nije važila – bar ne neograničeno. Tema misija u inostranstvu više nije zaobilazila Nemačku. Nemačka politika više nije mogla da se sklanja ili da se plaćanjem oslobađa učešća u tim misijama, kao što je to kancelar Kol učinio 1991. u Drugom zalivskom ratu za oslobođenje Kuvajta od iračke okupacije. I pored toga, Nemačka je optuživana da se sakriva u mišju rupu dok drugi plaćaju danak u krvi."
Autor članka u nastavku objašnjava da je bilo učešća Bundsevera u nekim vojnim misijama i pre 1999 (jedna humanitarna misija u Somaliji, postavljanje poljske bolnice u Kambodži, transport humanitarne pomoći za Kurde na istoku Irana 1991).
„Važan preduslov za misije u inostranstvu postavio je nemački Ustavni sud 1994. U takozvanom „Postupku Avaks" on je presudio da nemačka vojska sme da učestvuje u akcijama NATO i Zapadnoevropske zajednice sa ciljem sprovođenja u delo odluka Saveta bezbednosti UN (...) jer Nemačka može da se uklopi u sistem međusobne kolektivne bezbednosti." To je, doduše, moguće samo uz odobrenje Bundestaga.
„Odluka Bundestaga o akciji NATO protiv Srbije koja je doneta u oktobru 1998, imala je dodatnu političku i međunarodnopravnu težinu, jer nije mogla da se oslanja na mandat Saveta bezbednosti. Savet je bio podeljen i time paralisan, baš kao što je to bio slučaj i kasnije oko Iraka. Rusija je nastupila kao sila-zaštitnica Srbije; na Zapadu su zbog srpskog postupanja prema kosovskim Albancima izvlačene paralele sa holokaustom – pa je iz toga izvođena legitimacija za vojnu akciju."
„Otada je Bundesver bio angažovan na raznim mestima u svetu. U Sredozemnom moru, na Rogu Afrike, povremeno sa velikim kontingentima u Avganistanu, u kurdkom delu Iraka, u Maliju"...
„Nemačka – a to danas znači i Evropa – danas je više nego ikada tražena kao „proizvođač bezbednosti", kako se to ranije nazivalo; kao partner koji se ne skriva kada treba vojno intervenisati (...) Kosovo, gde je u misiji koja je upravo zvanično završena tokom proteklih 19 godina bilo ukupno 130.000 vojnika Bundesvera, predstavlja kamen-međaš na tom putu", zaključuje novinar Frankfurter algemajne cajtunga.
Lepote Srbije
A Velt onlajn je objavio podužu putopisnu priču o Srbiji koja se, kako piše novinar Alan Pozener, „sada vraća u evropsku kulturu". Tekst je prožet njegovom fascinacijom „novom Srbijom" koja je puna kontrasta, živopisna, interesantna. On na početku teksta govori o „srpskom nacionalizmu". A „gubitak Kosova, kolevke nacije, od kosovske bitke 1389. potpiruje taj nacionalizam. Govorom na bojnom polju 600 godina posle poraza od Osmanskog carstva, vođa Srba Slobodan Milošević je raspirio ratove na Balkanu, koji su se završili definitivnim gubitkom Kosova, progonom Srba iz Hrvatske i međunarodnim sankcijama protiv Srbije."
„Povratak Srbije u evropsku kulturu" autor vidi ne samo u pristupnim pregovorima Srbije sa EU, već i u „odstupanju" Srbije „od nacionalističkog narativa". „Multikulturalizam umesto identitetske politike sada važi kao linija-vodilja nove Srbije".
„Taj prelaz – to političko i kulturno balansiranje na žici – je fascinantan, pa i za putnike koji se interesuju za istoriju i sadašnjost na Balkanu. To se nigde ne vidi tako dobro kao u Beogradu i na Severu Srbije, u Vojvodini, koja je uvek bila multikulturalna i još uvek je domovina 24 nacionalnosti."
„Jeste da se glavni grad Srbije nalazi usred države, ali je i pored toga pogranični grad. Geografski se nalazi na Balkanskoj ploči i gleda ka Severu u široku vojvođansku ravnicu. Istorijski je ovde na Dunavu bila severna granica Rimskog carstva, a Sava, koja se kod Beograda uliva u Dunav, bila je granična linija između Istočnog i Zapadnog Rima. Srbi južno od Dunava bili su deo Osmanskog carstva; Vojvodina je, pak, pripadala Habzburškoj imperiji."
U nastavku novinar podrobno opisuje svoje putovanje po Vojvodini, obišao je Kovačicu, Vršac, Donji Tavankut, Suboticu i druga mesta. Slike o kojima govori, i one koje je objavio uz tekst, fascinantne su. Na kraju teksta se navodi i koje avio-kompanije lete iz Nemačke za Srbiju, navode se hoteli u Beogradu i Novom Sadu u kojima se preporučuje boravak, a tu su i linkovi na TOS i na pregled srpskih turist-biroa. Uz napomenu na kraju teksta da je „učešće u putovanju potpomogla Turistička organizacija Srbije".
Priredio: Saša Bojić