Preminuo Ginter Gras

Život prepun uspona i padova, zvezdanih trenutaka i preokreta, počeo je 16. oktobra 1927. Ginter Gras je rastao u skromnim uslovima. Njegovi roditelji su u Gdanjsku imali radnju sa kolonijalnom robom. Kupci su bili siromašni, stan – mali, okruženje – katoličko. Bilo je to „detinjstvo između Svetog duha i Hitlera“, kako je to napisao Grasov biograf Mihael Jirgs. Kada je počeo Drugi svetski rat, Gras je imao 17 godina. 1944. je opsluživao protivavionski top, a zatim je postao esesovac. O tome je progovorio tek nekoliko decenija kasnije – izazvavši skandal.

Počeci uspešnog pisca

1952. godina. Savezna Republika Nemačka je mlada, Gras – isto tako. Počeo je da se bavi umetnošću, studirao slikarstvo i umetničku grafiku, svirao u jednom džez-sastavu, putovao, i 1956. se na neko vreme skrasio u Parizu. Tamo je sa svojom prvom suprugom vodio skroman život i počeo da se bavi pisanjem. Njegov prvi roman, „Limeni doboš“, objavljen 1959, uskomešao je uštogljeni duh Nemačke tih godina, i postao poznat u svetskim razmerama, a više puta je i ekranizovan. 1999. je Gras za njega – i svoje životno delo – dobio Nobelovu nagradu za književnost.

Kreativan i produktivan

Gras je pisao drame, pesme i pre svega beletristiku. Duga je lista njegovih dela. „Mačka i miš“, „Pseće godine“, „Hod raka“, „Ljušteći luk“, „Lokalna anestezija“, samo su neki od poznatih naslova; u njima je on uglavnom tematizovao političke odnose i društvene prelome, na primer, ulogu intelektualaca u pobuni u DDR-u 1953, studentske revolte iz 1968, izbore za Bundestag... veoma važno mu je bilo i pomirenje sa Poljskom, zemljom za koju je ostao vezan rođenjem.

Romani koje je objavio posle „Limenog doboša“ ni izdaleka nisu izazvali oduševljenje sveta kao priča o malom Oskaru Maceratu, ali su ipak imali veliki uspeh. Bilo je i čitalaca koji su smatrali da je u njima previše politike, a premalo umetnosti.

Moral i politika

Ginter Gras je bio umetnički multitalenat i često je sam ilustrovao svoje knjige. Veliku pažnju javnosti je izazivao svojim političkim angažovanjem – godinama je u Nemačkoj važio kao ugledna moralna instanca. 1961. je postao pristalica Socijaldemokrata, 1969. je podržao Vilija Branta u predizbornoj kampanji, nekoliko godina kasnije se i sam učlanio u tu stranku, da bi, naposletku, zbog spora oko novog zakona o azilu vratio svoju partijsku knjižicu.

Uvek je bio relativno bučan i kritičan posmatrač svog vremena i nezavisni levičar koji je koristio svoj renome da bi uticao na diskusije o proterivanju Kurda iz Nemačke i zalagao se za bivše prinudne radnike, ljudska prava, progonjene pisce... i govorio protiv ratova ali i njima u prilog, da bi 2006. priznao da je i sam bio ratni grešnik. Kada je u svojoj autobiografiji otkrio da je kao 17-godišnjak bio član naoružanih SS-jedinica, u Nemačkoj i inostranstvu su počele velike diskusije o njegovoj ličnosti. Na njegov ugled je pala senka i pisac koji se stalno zalagao za bespoštedno suočavanje Nemačke sa svojom nacističkom prošlošću – optužen je za licemerje.

Pesma kao provokacija

2012, kada je njegov oreol moralne instance već bio izbledeo, objavio je tekst pod naslovom Ono što mora da se kaže, i njime još jednom izazvao skandal o kome se raspravljalo i daleko van granica Nemačke. Tekst je objavljen u vidu pesme u kojoj je izneta neuvijena kritika na račun politike Izraela. Gras u njoj upozorava na opasnost od atomskog napada Izraela na Iran i naziva izraelsku državu, njene nuklearne kapacitete i politiku prema Palestincima opasnošću za svetski mir.

Pamflet je izazvao ogorčenje, a Ginter Gras je u Izraelu postao persona non grata. Optužen je za antisemitizam. No, ovaj pisac je mnogima ostao veliki uzor. Uve Telkamp ga je okarakterisao kao jednu od „najvećih pripovedačkih snaga nemačke književnosti“, a za Morica Rinkea, Gras je bio „možda najinteresantniji i najraznovrsniji dinosaurus“.