Preterana reakcija Francuske
Islamistički napadi na nevine ljude u Parizu bili su poražavajući u svakom smislu. Francuska je u petak (13.11.) preživela najstrašnije napade od kraja Drugog svetskog rata. Izvođač se zna: teroristička milicija „Islamska država“ sa Bliskog istoka i njeni pomagači u Francuskoj i drugim zapadnim zemljama.
Da li je Francuska zaista u ratu, kako je to ocenio predsednik? Nakon trenutaka tuge i suzdržanosti, Fransoa Oland je, kako bi pokazao svoju odlučnost, naložio bombardovanje ciljeva „Islamske države“ u Siriji.
On doduše do sada nije tražio vojnu pomoć zemalja partnera u NATO, ali francuski ministar odbrane Žan-Iv Ledrijan (fotografija gore) se po prvi put u istoriji EU pozvao na član 42.7 sporazuma Evropske unije i, zbog „oružanog napada na teritoriji Francuske“, od svih zemalja-članica, kako doslovno piše u zahtevu, zatražio „svu pomoć i podršku, koliko je u njihovoj moći“. Ni španska vlada nakon atentata u Madridu 2004. kada je ubijeno skoro 200 ljudi, a ni britanska nakon napada u Londonu 2005, nisu se odlučile na takav korak.
Član 42.7. Lisabonskog sporazuma na nivou EU, odgovara članu 5 NATO, kojim se, u slučaju napada na neku članicu Saveza, sve države-članice obavezuju da joj pomognu. Potezanje člana 42.7. najviše je što Evropska unija može da uradi. Ali to ne samo da je preterano, već je i neprikladno i kontraproduktivno. Francuska na taj način radi upravo ono što „Islamska država“ i želi – sveobuhvatni sukob civilizacija. Islamisti sada mogu još lakše da mlade iz osetljivih grupa vrbuju za džihad.
Hladnokrvnost je istinska snaga
Pitanje je da li se „Islamska država“ u Siriji može vojno pobediti, ali nije isključeno ni da može. Ali u svakom slučaju je sigurno da se „rat“ protiv militantnih islamista u liberalnoj i demokratskoj Evropi dobiti ne može. Tome se može pridodati i da će ratna retorika samo pojačati tendencije da se u svakom muslimanu vidi potencijalni atentator.
Veliki problem za evropske partnere je to što praktično ne mogu da odbiju francusku molbu, jer to ne bi bilo solidarno. Tako su, kao što se i očekivalo, svi odgovorili potvrdno. Francuska vlada ih je na taj način pridobila za svoju sumnjivu politiku.
Istina je da se Francuska može podržati na različite načine i nije neophodno da ta podrška bude vojna, ali francuski ministar odbrane već rekao da misli na pomoć u vojnim akcijama u Siriji, Iraku i Africi. Zbog toga će pritisak na druge, uzdržane zemlje poput Nemačke, nastaviti da raste.
Razlog za takvu preteranu reakciju Olandove vlade ne leži u strahu od islamizma, već u strahu od desničarske partije Nacionalni front pred regionalne izbore u Francuskoj. Neomiljeni predsednik koji je važio za slabića, sada se predstavlja kao snažan čovek koji desničarima ne želi da dâ više od onog što sada imaju.
Ta računica je, međutim, pogrešna. Jedan jak predsednik morao bi svom narodu da kaže da Francuska nikome neće dozvoliti da joj oduzme pravo na slobodu i pravo na sopstveni način života. Umesto da govori o ratu, on bi morao da zrači stoičkim mirom. U stvari, mnogi Francuzi demonstriraju baš sada upravo to. Oni pokušavaju da, uprkos strahu, i to zajedno sa muslimanima, žive svakodnevnim životom, normalno koliko se može. To je prava poruka!