Previše kompromisa

Bilo je mučno pratiti pojedinosti koje su proteklih nedelja s pregovora prodirale u javnost. Socijaldemokrate (SPD) su zajtevale da bude propisana minimalna satnica, bavarska Hrišćansko socijalna unija (CSU) insistirala je na uvođenju putarina za strance, a poresko opterećenje građana trebalo je da ostane isto, odnosno da ne bude povećano – to je bila osnovna poruka kancelarke (CDU).

Minimalna satnica stiže, ali nešto kasnije, putarine za putnička vozila takođe, ali kada i u kom obliku, to će biti prepušteno naknadnim pregovorima. Porezi, za sada, neće biti povećavani. Ah da, odlučeno je i o dvojnom državljanstvu – bar malo.

Odluka SPD-ove baze

Deca stranih roditelja rođena u Nemačkoj neće ubuduće morati da najkasnije do 23. godine, odlučuju o tome koji pasoš će da zadrže. Da li je time rešeno pitanje dvojnog državljanstva? To baš i nije jasno. Takav ukus imaju kompromisne mešavine – nekako bljutavo, u svakom slučaju razvodnjeno.

Sada će SPD taj neutralni ukus da predstavi svojoj bazi. To je novina u parlamentarnoj istoriji Savezne Republike. U iduće dve sedmice 473.000 Socijaldemokrata mogu da prihvate ili odbace koalicioni ugovor. Glasanje važi ako se odazove 20 odsto članova. Dakle, to da li će Nemačka dobiti novu crno-crvenu vladu, zavisi od mišljenja oko 100.000 drugova.

A to je i najzanimljiviji deo u procesu stvaranja koalicije. SPD je u vreme kancelara Gerharda Šredera doživela modernizaciju – tako bar smatraju zagovornici njegove reformske politike, koja je većini stanovništva nametnula stroge mere štednje. To je pogodilo pre svega one socijalno slabije, koji su morali da snose posledice politike takozvane „Agende 2010“.

To su pretežno baš ljudi koji glasaju SPD, ili su joj bliski. Šrederovi kritičari to i danas nazivaju „socijalnom feštom klanja“. Jedan deo baze želi obeštećenje. Oni bi, neposredno pre potpisivanja, SPD-ovom vrhu mogli da pomute koalicioni ugovor. Atmosfera u bazi je pobunjenička. Graničilo bi se sa čarolijom ako bi šef stranke Zigmar Gabrijel uspeo da „mekom trbuhu“ SPD-a servira taj koalicioni ugovor kao „probavljiv“.

Već se govori o novim izborima

Lomljiva arhitektura koalicionog dogovora, u slučaju odbijanja od strane baze SPD-a, bila bi osuđena na urušavanje – 100.000 vlasnika SPD-ove članske karte mogli bi da uzdrmaju Republiku. Posledica toga bila bi neka druga koalicija, ili čak novi izbori. Toliko političke napetosti retko je bilo u Nemačkoj, zemlji dobro uređenog javnog života. A sve opcije su podjednako napete.

Ne uzima se dovoljno u obzir da se na parlamentarnim izborima više od polovine birača izjasnilo za opcije levo od stranaka Unije Angele Merkel. Kada bi hteli, Socijaldemokrate, Zeleni i Levica mogli bi zajedno da vladaju jer imaju većinu. Kako je dogovoreno, to bi trebalo da bude moguće za četiri godine. A zašto ne odmah i sad? Moguće je zamisliti i crno-zelenu koaliciju – i ona je na spisku projekata CDU/CSU i Zelenih. U Hesenu, na primer, po prvi put je formirana takva koalicija na pokrajinskom nivou.

A ako ništa drugo ne bude išlo – tu su novi izbori. Oni su sami po sebi vrlo značajni. Angela Merkel sigurno ne bi imala ništa protiv. Ljutnja građana na SPD ako odbije koaliciju sa strankama Unije, verovatno bi srozala tu partiju na manje od 20 odsto biračkog tela. To bi bila katastrofa za stranku Vilija Branta u godini kada slavi 150. godišnjicu postojanja. A Angela Merkel definitivno bi mogla da postane „kraljica Nemačke“ (sem u slučaju da njen dosadašnji partner liberali – FDP, zbog samilosti, nezasluženo u drugom pokušaju uđe u Bundestag“.

A šta inače?

Manje je uzbudljivo ako se ovih dana Nemačka posmatra sa strane. Ništa od onoga o čemu se poslednjih nedelja natezalo, ljude u inostranstvu ne zanima. Analizirajući teme od svetskog značaja, Nemačka ostaje ono što je i bila: spoljnopolitički predvidljiva i finansijsko-politički solidna. Šta to znači – to znaju zemlje koje je zahvatila kriza.

Inače, biče zanimljivo pratiti kako će Nemačka da organizuje energetski zaokret na koji se odlučila nakon Fukušime. U „uslovnom“ koalicionom ugovoru o toj, jednoj od najvažnijih tema idućih godina, jedva da se išta može naći. A ako i može, detalija gotovo i da nema.

Komentar: Folker Vagener
Odgovorni urednik: Ivan Đerković