Proba za život na Marsu

Osam naučnica i naučnica s velikim entuzijazmom su se 26. septembra 1991. godine uselili u ogromni kompleks u američkoj saveznoj državi Arizoni, koji se širio na 1,3 hektara. U sklopu projekta nazvanog „Biosfera 2", trebalo je da četiri muškarca i četiri žene dve godine žive u potpunoj izolaciji u autarkičnom ekološkom sistemu, zajedno sa oko 3.800 biljnih i životinjskih vrsta. Na raspolaganju im imali samo Sunčevu svetlost (kompleks je bio prekriven staklenim kupolama) i električnu energiju. U kompleksu su se, između ostalih, nalazili – savana, tropska prašuma, pustinja, poljoprivredne površine i naseobine.

Eksperiment je finansirao američki milijarder Edvard Bas sa 150 miliona dolara, a njime se želelo da se dokaže da je moguć život u potpuno izolovanim ekološkim sistemima, poput recimo Meseca i Marsa.

Kao što je bilo i planirano, eksperiment je okončan nakon dve godine. „Mora se odati veliko priznanje ljudima što su uopšte mogli da izguraju zajedno", izjavila je kasnije u jednom intervjuu učesnica eksperimenta Ebigejl Eling. Najeveći izazove, kako je rekla, bila je „grupna ljudska dinamika". Detalje nije želela da navodi.

Mala odstupanja od pravila

Učesnici su prosečno izgubili 15 odsto svoje telesne težine. U izolovanom kompleksu neverovatnom brzinom su se razmnožile bube i mravi. Tokom te dve godine, u staklenu građevinu dopremljene su brojne stvari poput semena, tableta za spavanje ili mišolovki. Učesnici su uspeli da 88 odsto svojih potreba pokriju sopstvenim uzgojem biljaka, kao i koza i kokošaka. Ipak, koristili su i unapred pripremljene rezerve hrane.

Kada su se napokon vratili u spoljni svet, delovali su bledunjavo i mršavo. Odmah nakon početka eksperimenta, jedna od učesnica slučajno je odsekla sebi komad prsta i morala je da napusti grupu i ode u bolnicu. Kad se vratila, donela je sa sobom i dve torbe pune hrane, mada je to bilo strogo zabranjeno. Kasnije je takođe izašlo na videlo da je organizator projekta u građevinu ugradio neku vrstu usisavača za ugljen-dioksid i spolja u kompleks upumpavao kiseonik. Očigledno to nije bilo baš tako jednostavno oponašati uslove života na Zemlji (Biosfera 1).

Projekat je sa interesovanjem pratila i NASA, koja je prikupljena iskustva htela da iskoristi za eventualno postavljanje svemirskih baza s posadom na Mesecu i Marsu.

Usledili su i drugi eksperimenti

Mišljenja naučnika o tom eksperimentu bila su podeljena. Dok su jedni smatrali da je uzbudljiv i koristan, drugi su prigovarali da je suviše skup, moralno sumnjiv i besmislen. Američki magazin „Tajm" čak ga je ubrojio u „sto najgorih ideja veka". Uprkos tome, već 1994. je u svojevoljnu izolaciju ušla i druga grupa. Ona je u ogromnom stakleniku u Arizoni ostala šest meseci. Bilo je od tada i drugih, sličnih eksperimenata, ali nijedan nije bio tako ekstreman kao „Biosfera 2". Recimo, nedavno je mala grupa naučnika provela 365 dana na jednom vulkanu na Havajima i tu simulirala život na Marsu. Među njima je bila i nemačka geofizičarka Kristijane Hajnike, koja se nakon toga prijavila za učešće u nekoj od svemirskih misija. Učesnici su imali ograničene količine vode, a van baze smeli su da se kreću samo u astronautskim odijelima. Jedini kontakt sa spoljnim svetom bio je moguć putem elektronske pošte, a svakoj poruci je bilo potrebno 20 minuta da stigne do primaoca. Nisu imali ni telefon, ni televizor.

Danas kompleks „Biosfera 2" Univerzitet Arizone koristi u naučne svrhe, a on je otvoren i za posetioce.