Psihologija nasilja: surova istina o čoveku

DW: Pakistanski talibani izmasakrirali su skoro 150 đaka. Da su li taj zločin nad decom počinili teško poremećni ljudi?

Thomas Elbert: Za počinioce se ne bi moglo reći da su do te mere poremećeni, da nisu u stanju da funkcionišu. Oni su jako funkcionalni i u stanju su da vrlo organizovano i smišljeno pripreme i realizuju zločin. Za obične ljude to je potpuno neshvatljivo. Mi se pitamo kako neko može civile, pre svega decu, na takav način da muči i likvidira. To se može objasniti samo tako da počinioci svoje žrtve ne gledaju kao ljude već kao na štetočine, vide ih kao zlo.

Ali to nije ništa apstraktno, to je čovek koji plače i moli da ga ne ubiju...

Zbog toga je puno teže, empatiju tako preusmeriti da si u stanju da u žrtvama vidiš zlo. Potrebno je da naučiš da mrziš. Kada su ljudi u ratnim prilikama nemoćni da odgovore na neku pretnju, nastaje mržnja. Pitanje je protiv koga. Onda se pojavi neko ko propoveda: Ovo su krivci, to je cilj tvoje mržnje. U takvoj situaciji mi je čak zadovoljstvo kada objekat moje mržnje plače i moli me da mu poštedim život.

Vi sistematski intervjuišete muškarce koji su ratnim sukobima izvršili brutalne zločine. Šta se dešava u tim ljudima?

Kad god se slomi monopol države, postoji opasnost da bande mladića - žene u tome retko učestvuju - izgube kontrolu i pokušavaju jedni druge da nadmaše u zločinu. Kada ih pitamo kako se osećaju kada napadnu selo i izvrše masakr, svi kažu da je na početku bilo teško. Kasnije ih obuzima stanje "Combat High", krvoločni trans - telo luči supstance, koje deluju kao opijati. Ubijanje počinje da im pričinjava zadovoljstvo, čak osećaju potrebu za tim. Neki su nam ispričali da su ponekad noću još jednom napuštali kamp, samo da bi ubijali. Dakle ne da bi ukrali kozu od komšije ili se borili protiv neprijatelja - već samo da bi zadovoljili svoju potrebu za surovim nasiljem.

Da li je to tipično za sve kulture?

Očigledno jeste. Mi smo istraživali taj fenomen na četiri kontinenata. Zaprepašćujuće slično, mi svuda imamo predispoziciju da lovimo, ubijamo i uništavamo druge ljude.

Mnogi sisari nemaju takvu predispoziciju. Štaviše, oni imaju specifičnu inhibiciju - mehanizam koji ih sprečava da ubijaju pripadnike svoje vrste. Zašto je čoveku tako lako da ubija?

Već kod šimpanzi možete da vidite da nemaju mehanizam koji koči ubijanje. Nije retkost da grupa šimpanzi napadne i ubije drugu grupu šimpanzi. Nama ljudima ne treba intraspecifična inhibicija, jer imamo puno inteligentniji sistem. Kada su naši preci postali lovci, mi smo u čeonom delu mozga naučili da to regulišemo. Mi takve nagone možemo da suzbijemo, mi hoćemo da naućimo šta je moralno i fer plej i kako da se pridržavamo tih pravila. Ali, mi ih možemo i isključiti i druge ljude navesti da ubijaju ljude.

Patuljaste šimpanze takođe love. Ipak, bonobo-majmuni retko ubijaju.

Bonobo-majmuni koriste jedan trik. Oni koriste seks ne samo za reprodukciju već i za rešavanje sukoba. Bila bi to zanimljiva varijanta, kada bi uspeli da stvorimo takvu vrstu kulture. Ali do sada pokušaji tipa "Make Love, not War" - "Vodimo ljubav, ne rat" nisu bili tako uspešni.

Mislite li da bi svaki čovek, u određenoj situaciji, bio u stanju da počini zločin?

Vi i ja sigurno ne. Šta reći, nažalost - to je tako. Verujem da dobar deo ljudi možete da navedete da ubijaju - posebno ako s tim počnete dok su mladi.

Tomas Elbert je profesor kliničke psihologije i neuropsihologije na Univerzitetu u Konstancu. On istražuje i psihobiologiju nasilja i spremnost čoveka da ubija.