Raditi je – nepoželjno

Podnosioci zahteva za azil, pored svih nevolja koje su ih snašle, u Nemačkoj se suočavaju sa još jednim problemom: dosadom. Njima je zabranjeno da traže posao. Bez obzira koja ih je nevolja navela da napuste domovinu i zatraže azil u Nemačkoj, postupak je gotovo uvek identičan: ispuniti zahtev, a onda nekako ispuniti i dugo vreme koje je nemačkim službama potrebno za obradu zahteva. Od oko 130.000 osoba koje su u Nemačkoj podnele zahtev za azil, samo oko 3,7 odsto njih nešto radi - a tek svaki stoti radi puno radno vreme.

Ne zato jer oni to ne žele - nego zato jer ne smeju, barem ne prvih dvanaest meseci. Nakon toga im se može dodeliti radna dozvola, može - ali i ne mora. Nova smernica Evropske unije s kojom se složilo svih 27 zemalja trebalo bi nešto da promeni: već nakon "samo" devet meseci njima će biti dozvoljeno da se prijavljuju za posao.

Devet meseci bez posla

Ovo novo pravilo je kompromis i posebno je Nemačka ustrajala u svom pravilu da azilanti prve godine moraju da žive samo od vrlo skromnog džeparca koji im se dodeljuje. Nemačko ministarstvo unutrašnjih poslova obrazlaže taj rok od 12 meseci željom da se azilantima onemogući da samo zbog želje za zapošljavanjem uopšte i zatraže azil. Tih devet meseci je otuda kompromis na koji je i Berlin bio spreman da pristane.

Međutim i u Nemačkoj se kritikuje takva politika. Ne samo da su podnosioci zahteva za azil tako primorani da žive u ne baš prijatnim prihvatnim centrima uz džeparac od kojeg sebi jedva mogu nešto da priušte, nego su te osobe za to vreme potpuno isključene iz nemačkog društva pa nakon toga treba da prođe još mnogo vremena kako bi mogli da se prilagode životu u Nemačkoj. Sve to je povezano i s monotonijom svakodnevice, osećajem besmislenosti i poniženosti.

Azilanti nisu baš nikakva konkurencija

Bernd Mesović iz nevladinog udruženja "Pro Asyl" ne shvata argumente nemačkih službi. Podseća da podnosioci zahteva za azil vrlo retko biraju zemlju prema mogućnosti zapošljavanja, već prema praktičnom pitanju kuda uopšte mogu da odu. Strah od toga da će te osobe da "kradu" radna mesta Nemcima je gotovo apsurdan, tvrdi Mesović: "Azilanti samo u retkim slučajevima imaju neke kvalifikacije, a ako ih čak i imaju, onda se one u pravilu ne priznaju u ovoj zemlji."

Mesović smatra da ni nove smernice Evropske unije neće ništa bitno promeniti. Bez obzira da li je reč o dvanaest ili devet meseci čekanja, čak i nakon toga ostaju na snazi nacionalni propisi kojim se zapošljavanje pre svega nudi nemačkom državljaninu, zatim državljaninu Evropske unije - i tek onda, ako nema kvalifikovane osobe među njima, posao se može dodeliti podnosiocu zahteva za azil.

Tamo posla nema - ni za koga

Dodatni problem za azilante koji žele da rade jeste i mesto u kojem žive. Prihvatilišta za takve osobe su u Nemačkoj često u zabačenim područjima u kojima ionako nema nikakvog posla. Ali podnosiocima zahteva za azil je zabranjeno da promene mesto boravišta i da na svoju ruku odu, na primer u Hamburg da potraže posao. Ni po tom pitanju se ništa neće promeniti.

Mesović utoliko procenjuje da će za podnosioce zahteva za azil u Nemačkoj uglavnom sve ostati po starom. Teoretski, nemačkim službama je potrebno u proseku šest meseci da obrade nečiji zahtev, ali taj postupak se može vući i godinama. Zato azilanti i dalje moraju da "treniraju" svoje strpljenje, jer ni Evropska unija nije baš poznata po svojoj brzini. Očekuje se da će tek ove jeseni savet ministara EU i formalno da potvrdi ovu novu smernicu, ali bi mogle da prođu i godine dok se ona ne uvrsti u zakonodavstvo svih članica.

Autori: Kristina Ruta / Anđelko Šubić

Odg. urednica: Ivana Ivanović