Rasizam i nasilje na stadionima Balkana

Prekinuta utakmica između zagrebačkog Dinama i beogradske Crvene zvezde 1990. godine prema američkoj TV mreži CNN spada među pet sportskih događaja koji su „promenili svet“. Utakmica je značila uvod u raspad Jugoslavije, i predstavljala je obavezno mesto svih analiza sukoba u bivšoj SFRJ. Sportski stadioni su tako postali refleksija događaja u društvu, a navijačke grupe su već po potrebi postale oruđe u rukama nacionalista, kriminalaca, pa čak i verskih zajednica.

Nedavni susret mladih reprezentacija Srbije i Engleske u Kruševcu bio je tako poprište rasističkih incidenata prema tamnoputom igraču Engleske, zbog čega su stizali i zahtevi da se Srbija izbaci iz međunarodnih takmičenja. Naredni incident su izazvali navijači beogradskog Rada, koji su vređali navijače Novog Pazara transparentom „Nož, žica, Srebrenica“, da bi zatim navijači Novog Pazara uzvratili transparentom na kojem se pominje Žuta kuća u Albaniji, što je mesto gde su, po rečima srpskih zvaničnika, vađeni organi otetih Srba sa Kosova. Čitav taj niz bizarnih incidenata bio je povod da Rasim Ljajić, počasni predsednik fudbalskog kluba Partizan i ministar u vladi kaže da bi trebalo ukinuti fudbal u Srbiji na određeno vreme, ukoliko država ne može da se izbori sa huliganima.

Vrednosni sistem devedesetih

Najkraće rečeno svi ti rasistički i nacionalistički incidenti pokazuju da nismo daleko odmakli od devedesetih godina, kaže za DW Aida Ćorović, direktor nevladine organizacije Urban In iz Novog Pazara. I tada, a i sada, stadioni su se koristili za promocije različitih nazadnih ideja kod mladih ljudi, ističe Aida Ćorović:

„Ove generacije koje su došle posle, i koje se zapravo jasno i ne sećaju 90-ih, jer je tu mnogo mladih koji su tek bili rođeni, ili čak i nisu bili rođeni kad je počeo raspad Jugoslavije, proizvod su ne samo ratova nego i onoga što je rađeno kasnije, tokom protekle decenije od 2000. godine. Govorim sada o Srbiji, ali to je manje više problem i u čitavom regionu, što se mi nijednog trenutka nismo distancirali od vrednosnog sistema devedesetih godina. Uradili smo upravo suprotno, nastavili smo da taj vrednosni sistem i dalje promovišemo“.

Manipulacija po potrebi

Kada je reč o uticaju na mlade ljude, koji su uvek glavni vinovnici nasilja, bilo da je to sprečavanje gej parade, ili rasistički i nacionalistički ispadi na stadionima, on je dosta širok. Aida Ćorović kaže da se kreće od etničko- religioznog uticaja pa sve do političara i podzemlja, koji manipulišu tim  grupama mladih ljudi po potrebi:

„Ne mislim da je u tom pogledu Srbija nešto specifična, mislim da je u celom regionu slična priča. Jer, nama se i desio rat upravo u sprezi nacionalizma, nacionalistički nastrojenih političara, tu se zatim itekako uplela religija, i ona i do dan danas vrši poguban uticaj, i naravno mafijaši. Koje, naravno, mi volimo blasfemično da zovemo tajkunima ili kontroverznim biznismenima“.

Ekstremni nastavnici

Sada se nakon ovakvih incidenata zapravo pokazuje zašto je važno, i zašto je nevladin sektor uporno insistirao na suočavanju sa prošlošću, kaže Aida Ćorović. Međutim, sve je to teško raditi kada se deca čak i kroz obrazovni sistem uče mržnji:

„Ogromna većima mladog sveta je prepuštena ulici, medijima koji su i dalje puni govora mržnje, i nažalost, naš obrazovni sistem je jedan od ključnih razloga za ove probleme. Jer, ako znamo i viđamo na raznim društvenim mrežama nastavnike i profesore koji su ekstremno desno nastrojeni, sa fašističkim izjavama, onda možete misliti kada to kaže ili napiše na javnoj mreži šta svojoj deci u odeljenjima govori“.

Šta radi država?

Ključna reč kada govorimo o svim ovim incidentima je nasilje, ističe za DW Andrej Nosov, direktor Heartefact fonda. Nasilje je postalo obrazac komunikacije u našem društvu, ocenjuje Nosov, i sada je ključno pitanje šta tim povodom čini država:

„Nije stvar u pet nasilnika koji to čine, već je stvar u onim ljudima koji stoje iza toga, koji su ideolozi i pokretači toga. Rekao bih da to ima veze sa onim ljudima koji su učestvovali u ratovima, ima veze i sa nečim što bismo zvali krupni kapital, ali isto tako ima veze i sa nečim što bismo mogli da nazovemo kontrolom rušilačkih grupa. Verujem da postoje oni ljudi koji su u vlasti koji imaju veze sa tim nasilnicima. Kad to kažem, naravno da nema dokaza da se radi konkretno o nekom ministru, ili direktoru neke institucije, ali verujem da to jedno prećutkivanje i relativizovanje tog nasilja vodi do toga da stičemo utisak da postoji jedna vrsta podrške takvom nasilju“.

Autor: Ivica Petrović, Beograd
Odgovorni urednik: Ivan Đerković